Сви сте већ свесни тога да наши непријатељи, било национални, било идеолошки, широм Балкана поистовећују све Србе са четницима. Четници су бивали, али и даље бивају жртве ужасне пропаганде, од аустроугарске током Балканских и Првог светског рата, па преко изразито непријатељски настројене југословенске кинематографије и хиперпродукције партизанских филмова које је финансирала југословенска радничка класа кроз порезе, па све до данашњег дана када хрватски фашисти и фанатици у Сплиту бацају ватерполисте Црвене звезде у море у фебруару месецу и неко из масе викне ”ма пустите их, то су четници”, а онда се из језиво хладне воде чује одговор ”нисам ја четник, ја сам Црногорац”.
Појам четник, без обзира на то како га перципирају комунисти, Хрвати, муслимани, Албанци, Бугараши и западна пропаганда која грца у незнању, јесте изразито афирмативан појам у нашој националној историји. Четници су директан наставак (г)хусарске, хајдучке, ускочке, устаничке традиције нашег народа; изрази типа ”хајдук” или ”четник” су најприроднији изрази за српског ратника са много дужом традицијом од Другог светског рата и недавне серије грађанских ратова за југословенско наслеђе.
Четник није само устаник, комита или герилац, већ и неко ко се након посебне обуке шаље као део мањих одреда на специјалне задатке. Па тако, још од Балканских ратова када су четничке јединице под командом војводе Војина ”Вука” Поповића биле званичан део Српске војске и њена претходница са специјалним задацима дејстава иза непријатељских линија, па све до формалног формирања првих специјалних јединица на свету (месец дана пре британских командоса које се погрешно сматрају првим) ”Четничких јединица Југословенске војске” из маја 1940. године, четници представљају неодвојив део официјелне српске војне традиције.
Наравно, у прљавој пропаганди против ”страшних” четника влада огромно незнање и чиста зла намера. То се најбоље огледа по односу према четничким симболима, првенствено лобањом тј. ”мртвачком главом” са две укрштене бутне кости за које се нема појма шта заправо симболизују и одакле долазе у четничку иконографију.
Пре него што се упустимо у објашњење тога шта значе четнички симболи, потребно је да напоменемо да четништво представља директан наставак српске хајдучке традиције (због тога не можемо да се начудимо да један ”хрватски” фудбалски клуб може да се зове ”НК Хајдук”). Као што је већ познато, четници се први пут помињу током два догађаја у Старој Србији – данашњој Северној Македонији. Први је Кумановски устанак, који је био устанак српског народа кумановског краја почетком 1878. године са жељом да се заједно са врањским срезом прикључи Кнежевини Србији. Други догађај је Брсјачка буна коју су потомци српског племена Брсјаци подигли против турског и качачког насиља у Старој Србији током 1881. и 1882. године такође са жељом прикључења Кнежевини Србији, на простору између Битоља, Охрида, Прилепа и Кичева.
Идејни творац четника и четничког покрета био је један Србин римокатолик из Дубровника односно професор и дипломата Матија Бан, по коме данас Баново Брдо у Београду носи име. Он је први пут писао о потреби четничког организовања и ратовања Срба изван Кнежевине Србије још 1848. употребивши појмове ”четник” и ”четовање” по први пут. Три кључне личности су заслужне за институционално обликовање четничког покрета: лекар др Милорад Гођевац из Ваљева, велетрговац и један од најбогатијих Срба свог времена Лука Ћеловић из Требиња и генерал Јован Атанацковић из Неготина као представник српске војске. Они су у септембру 1903. у Београду основали чувену ”Српску револуционарну организацију”, а у њен централни одбор ушли су још и српски адвокат и доктор права из Скопља Васа Јовановић, један од најчувенијих политичара у српској историји Љубомир Давидовић који је основао предратну Демократску странку, богати велетрговац и народни посланик у српској скупштини Голуб Јанић из Маврова у Старој Србији и академик Љубомир Стојановић из Ужица који је био један од најучених људи тог времена.
Они организују српски народ Старе Србије за борбу против Турака, албанских качака и Бугара и уједињење са матицом – Краљевином Србијом. Четничка акција памти невероватне бојеве и јунаштво њених учесника, а да се југословенска кинематографија фокусирала на истините приче и догађаје из времена пламена четништва уместо на изммишљене и фантастичне приче Титових партизана, могла би да стане раме уз раме са тзв. вестерн филмовима холивудске продукције.
Између два рата постоје и изузетно јаке четничке организације које су се састојале махом од војно способних ветерана и некада активних четника у четничким одредима. О њима је краљ Александар I Карађорђевић посебно водио рачуна и помагао њихов рад. Једна од главних мисија предратне четничке организације била је заштита Срба у мешовитим срединама, а тамо где су предратни четници били организовани, избегнут је покољ српског становништва јер се организације попут четника, сокола, скаута, Српске народне одбране, итд. спремале за неизбежни сусрет са немачким експанзионизмом. Смрћу краља Александра, рад ових организација био је отежан.
Но то је тема за бројне друге постове, враћамо се на причу о четничким симболима.
Симбол лобање односно ”мртвачке главе” је дубоко укорењен у хришћанској традицији српског народа. То симболизује борбу и истрајавање у борби по цену смрти, што се визуелно приказује лобањом и костима.
У православној иконографији лобања се може наћи као симбол у подножју крста на коме је распет Господ Исус Христос и његово значење је Адамова лобања. Наиме, место на коме је Господ распет назива се Голгота, што значи ”место лобање”, а приликом спуштања Господа са Часног Крста и Његовог погреба, пронађена је Адамова лобања која се од тада слика на свим иконама Распећа где се приказује у подножју крста. Такође, у Православној Цркви монаси посебног подвига тзв. великосхимници носе слику лобање као део своје спољне одоре и знак препознавања да свим бићем иду за Христом који побеђује смрт макар и по цену сопствене физичке смрти. Данас, посебно православни зилоти користе ове симболе у својој иконографији и тежњи очувања православља пред изазовима савременог света.
Лобања и укрштене кости као симболи борбе за одређени идеал каква је слобода до смрти, такође се у православној традицији повезује са светитељима покајницима или светитељима пустињацима попут Свете Марије Магдалене, Светог Јеронима, Свете Марије Египћанке и многих других. Лобања сведочи о смрти која претходи васкрсењу, а на четничкој застави та смрт је цена борбе за слободу након које иде васкрсење.
Код четничких застава, лобања је углавном приказана без доње вилице, са укрштеним бутним костима испод ње, а на застави се традиционално налазе и натписи: “Слобода или смрт“, “С вером у Бога за Краља и Отаџбину“, ”За слободу и част Отаџбине” уз чест назив четничког одреда који је носио заставу. Симбол лобање и текст на застави су у белој боји, док је застава у складу са православном традицијом увек у црној.
Није могуће прецизније одредити од када се први пут јавља овај симбол код четника и када је тачно кренула оваква употеба. Такође није могуће одредити ни ко је од лидера четничког покрета у Старој Србији предложио да се ова застава користи.
Нису Срби ни једини православци, нити су једини народ уопште који користи прастари симбол лобање у својој ратничкој традицији. Мртвачка глава као војнички знак или у разним другим облицима била је у употреби широм хришћанског света. Користили су је руски козаци, затим Бела армија током Руског грађанског рата, затим грчка републиканска герила ЕДЕС током Другог светског рата, овај симбол се употребљавао и током Америчке револуције (1775-1787) као застава одреда генерала Џорџа Вашингтона, ту су и данас поједине јединице америчке војске које га имају, затим користили су овај симбол Италијани у оба рата, и данас га користе неке енглеске коњичке регименте, затим ту су били Немци и Аустроугари који су лобању користили као симбол за своје јуришне трупе, ту је белгијска восјка где је и дан данас у употреби, итд. Само ограничени и злонамерни људи овај симбол своде на гусаре са Кариба и бајке о Петру Пану и капетану Куки.
Срби не треба никоме да се извињавају због коришћења симбола својих дугих ратничких традиција, а посебно не због тога што четнике доживљавамо као изразито афирмативни део наше националне прошлости. То што су разни партизански филмски радници и усташко-комунистичка пропаганда покушали да сатанизују наше симболе који су дубоко везани за нашу православну иконографију, можемо само да им поручимо да нису успели! Срби и даље брижно негују своју четничку традицију.
