Завршило је још једно ногометно лудило. Иако ми је јасно да је ногомет најважнија споредна ствар на свијету, никад се до краја не могу начудити како толико енергије и живаца људи могу трошити на 22 мушкарца који трче за лоптом. У исто вријеме одвијала се драма спашавања дјечака на Тајланду која ни изблиза није привукла такву пажњу. Нема тог економског, друштвеног или политичког питања занимљивијег од свјетског првенства. И ово у Русији открило је мноштво занимљивости, па кренимо редом.
Највећи побједници: Без сумње репрезентација Хрватске. Најмања земља и прва славенска репрезентација у финалу од када се игра модеран ногомет (била је и Чехословачка, али то није било овакво првенство). Зашто славенске земље од 150 милиона становника попут Русије, 50 милиона попут Пољске или 40 милиона попут Украјине нису никад биле у финалу? Ногомет одражава менталитет једне нације. Тако Јапанци играју као пчелице, Бразилци плешу самбу, Њемци су роботи, а балканске репрезентације имају „школу импровизације“. Славенима по дифолту недостаје дара за организацију и зато су само Хрватска и Чехословачка које су дуго биле под германском влашћу могле направити такав резултат. Хрватска је поштено, храбро и борбено дошла до финала, гдје је изгубила од пуно јаче Француске која је имала помоћ судаца. Свиме ониме што је показала на терену Хрватска је освојила симаптије цијелог свијета. Тешко да ће тај успјех у догледно вријеме нека и троструко већа земља поновити.
Највећи хероји: Русија. Народ, држава, Путин и репрезентација. Упркос свим подметањима прије свега Енглеза, ово је најбоље првенство икад, организација беспријекорна, гостопримство руског народа за памћење, репрезентација која прије првенства није била ни међу 50 најјачих на крају је завршила шеста и руски цар који диригира цијелим оркестром.
Највеће будале: До четвртфинала мислило се да ће та титула припасти албанским играчима из Швицарске репрезентације, али су се Вида и Вукојевић потрудили да их надмаше извикујућу поздрав украјинским фашистима. Вукојевић је удаљен из репрезентације, а Вида се јавно извињавао, али је срамота остала.
Највећи анти-таленти: Енглези. Иако је Енглеска домовина модерног ногомета (древни су играли још Илири у околини Сиња), прије ће Сава потећи узводно него што ће британски лажни џентелмени доћи до финала. И оно једно првенство су украли, као што су културну баштину пола свијета отели, вршећи геноциде на свакој точки земљске кугле. И још имају образа Србе оптуживати за геноцид.
Највећи губитници: Србија. Све о њој рекла сцена кад се див Митровић правда омалом Шаћирију. Као што је српска тактика у рату била крени-стани, као што су Срби увијек у миру губили оно шту су на бојном пољу добили, тако је након доминације у првом полувремену на утакмици са Швицарском, српска репрезентација несхватљиво пала у другом. Могу се сада вадити на судачке погрешке, али и Хрватска је покрадена у финалу, па је одиграла мушки, а на српску репрезентацију се пренио дух Вучићеве политике да капитулација нема алтернативе. Чим нека земља каже да никад неће ратовати, одмах је позвала сусједе да је нападну. Шта ако упадну на сјевер Косова? Па шта ако упадну, онда ћемо се бранити.
Највећи мазохисти: Срби који су навијали за Хрватску. Они који су писали срцепарајуће текстове зашто Србија мора навијати за Хрватску, нису се јавили на дан прославе да објасне зашто Србија треба прославити хрватску побједу уз Тхомпсона. Проблем није што Хрвати славе уз Тхомпсона, него што се Срби томе чуде. Читаво хрватско друштво темељи се на србофобном наративу и нормално је да славе уз такве пјесме. Док код Срба нема наратива, нема парадигме, нема митологије. Без тога нема ни нације, постоји само руља. Ипак, управо је у томе што је већина Срба навијала за Хрватску величина српског народа. Срби не мрзе и никад неће мрзити. Ту не мислим на аутошовинисте којима је мјера напредности у томе колико су гласно славили голове Хрвата, него на обичног Србина којем је негдје у срцу ипак било драго што је Хрватска побједила.
Највећи лицемјери: Хрватско друштво. Осудили су Мамића и прогласили га за апсолутног владара хрватског ногомета. Ако је он кривац за све лоше посљедњих двадесетак година, онда је бар дјелом заслужан и за овај успјех. Он је Модрића и друге играче нашао као отписане клинце и од њих направио звјезде. Лицемјеран је и однос према Србима. Кад је неком политичару једна прабаба Српкиња, одмах му броје крвна зрнца. А кад од 4 милиона Хрвата Хрватску „обрани“ један (до душе бивши) Србин, Субашић, онда то не смета. Да је Модрић министар у СДП-овој влади, рекли би да њима влада син Српкиње Раде. Има неке космичке правде у томе што су управо ти играчи Хрватску довели до финала.
У контексту хрватско-српских односа можемо закључити једно: Никад Хрвати неће схватити да им Срби нису непријатељи и никад Срби неће схватити да им Хрвати нису пријатељи. Ништа не бих волио више него да времена која долазе демантирају овај мој закључак.“
