- Један од највећих мегдана тј. двобоја у српској историји збио се у време устанка банатских Срба против Турака, који је давне 1594. покренуо владика банатски Свети Теодор Несторовић
Те 1594. српски народ је први пут подигао огроман устанак против Турака, коме су се и многи Румуни придружили. Све се то одиграло сто година пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Црнојевићем што довољно говори о томе колико је велико присуство Срба у Банату било и пре Сеоба из 1690. године.
Многи Банаћани данас с правом сматрају да је неправедно што се о овим догађајима много више не говори у нашој историји и што овај српски устанак није у рангу са оним из 1804. године, који је подигао врховни вожд Карађорђе Петровић. Наша популарна култура би заиста могла да се позабави и овим спектакуларним догађајима.
Тако на пример, о легендарном двобоју једног од вођа српских устаника и турског војног команданта постоји доста извора. Арслан-бег, турски заповедник града Вршца, коју је чета храбрих вршачких устаника под вођством Јанка Халабуре данима опседала, изазвао је на двобој овог српског јунака, не слутећи да ће у том дуелу буквално изгубити главу. Јанко Халабура је у великој вештини поразио изазивача пред обема војскама и одсекао му главу што је изазвало велики набој и дало снагу српским устаницима који су након тога ослободили Вршац.
О Јанковом подвигу нашироко се говорило, па се чак и детаљ из те борбе—одрубљена бегова глава набодена на Халабурину сабљу како се вијори изнад вршачког замка—нашао на грбу града Вршца, који је установљен почетком 19. века и који као такав постоји до данас.
Овај мегдан је утицао на крајњи исход устанка, јер је разљутио самог турског султана Мурата III (1574-1595) који је послао Великог везира Синан-пашу и темишварског Хасан-пашу са огромном војском пристиглом чак из Сирије. Толика турска сила се слила у Вршац, да су разбили устанике и натерали их у бекство. Халабура је погинуо у бици код села Парта, а већи део становништва је са владиком потражио спас у Трансилванији. Тако је петомесечни покушај Банаћана да отерају Турке из српских земаља прошао без успеха.
Као последица борбе за слободу, у току које су српски устаници на барјацима носили лик Светог Саве, мошти овог свеца су по наредби озлоглашеног Великог везира Коџа Синан-паше донесене из манастира Милешева и спаљене на Врачару у Београду, како би српском народу био уништен сваки верски и национални занос. Штавише, Синан-паша, је наредио да се чак из Дамаска донесе зелена застава муслиманског пророка Мухамеда да би је супротставио светосавској застави Срба.
Турци су у до тада незабележеној бруталности угушили Банатски устанак. Читав Банат је остао потпуно пуст од силних убијања док су сви који су могли избегли у Трансилванију. Тако су на превару владику Теодора вратили из Трансилваније у Вршац и свирепо га убили—живог су га драли специјалном техником дувањем у мех под кожу како би је потпуно уклонили да би га тако одраног живог спалили.
Пепео и мошти светог вршачког владике су закопали на непознатом месту, како се народ не би на гробу окупљао и од њега правио култ сличан Светом Сави.