Десничарска француска партија Национални фронт Марин ле Пен води у првом кругу регионалних избора у региону Прованса-Алпи-Азурна обала око Марсеја, показују излазне анкете после избора на које је изашао рекордно мали број Француза.
Многи у Француској виде регионално гласање као корак ка Јелисејској палати за Марин ле Пен, која је 2017. године изгубила на изборима управо од актуелног председника Емануела Макрона.
Марион Ан Перин Ле Пен рођена је у августу 1968. године у Неји на Сени, департману у париском региону, као најмлађа од три сестре.
Детињство јој је било обојено политичком каријером њеног оца, Жан-Мари Ле Пена који је увек био познат по прилично контроверзним ставовима, а 1976. године је чак био и мета бомбашког напада, када је оштећена зграда у којој су живели.
„Те ноћи сам отишла на спавање, као и многе девојчице мојих година. Међутим, када сам се пробудила, нисам више била девојчица као многе друге“, написала је у аутобиографији.
Иначе, њени родитељи су водили боемски начин живота, забављали би се сатима, или би проводили по неколико недеља на крстарењима, а ћерке би остављали бебиситеркама. Када је Марин имала 15. година, мајка је отишла од куће.
„Када је дошла из школе, видела је да мајчиних ствари више нема. Отишла је са другим мушкарцем, а Марин је била очајна, престала је да једе“, описао је својевремено Оливије Бомон у књизи о породици Ле Пен.
Мајку ће видети поново тек за 15 година, а за то време је расла под снажним утицајем оца и његових политичких ставова. Управо због специфичног детињства, морала је да држи гард, а другари из одељења се нису много дружили са њом, тврди Бомон.
Иако је после студија права кратко радила као адвокат у Паризу од 1992. до 1998. године, најпознатија је управо по чланству у партији коју је основао старији Ле Пен.
1998. године је постала део административног апарата Националног фронта, десничарске странке коју је Жан-Мари основао 1972. године која је представљала опозицију француским мејнстрим конзервативним партијама. Била је директор правних послова Националног фронта све до 2003. године када је постала потпредседник странке. Следеће године се успешно кандидовала за место у Европском парламенту где се напослетку придружила оцу. Током година, њена популарност, али и утицај унутар странке су расли, па је тако руководила очевом председничком кампањом 2007. године.
Међутим, како је излазила из очеве сенке, тако се поставила као значајна француска политичка фигура, али иако је задржала одређене десничарске ставове, дистанцирала се од страначких најекстремнијих ставова.
Традиционални евроскептицизам заменила је француским национализмом, а иако је задржала антимигрантску политику, критиковала је антисемитизам који је обележавао Национални фронт у прошлости. Захваљујући политичком таленту и добрим јавним наступима, преузела је вођство над странком 2011. године, а већ наредне године је учествовала на председничким изборима, поред Николе Саркозија и Франсоа Оланда. Завршила је на трећем месту у првом кругу, са освојених више од 18 одсто гласова. Иако то није било довољно за други круг, то је био веома добар резултат за Национални фронт, бољи него што је њен отац постигао 2002. против Жака Ширака.
Популарност јој је расла, па се Национални фронт учврстио као алтернатива двема најјачим партијама у Француској, поготово у јеку економске кризе када је јачала критику ЕУ. Сматрала је да је ЕУ више препрека него добит. Убрзо је постала водећи глас евроскептицизма у Европи.
Међутим, уследила је свађа са оцем Жан-Мари Ле Пеном.
Криза у Националном фронту избила је у априлу 2015. када је Жан-Мари Ле Пен поновио своје раније изјаве да су нацистичке гасне коморе само обичан „детаљ у историји“ и бранио Филипа Петена, ратног лидера који је колаборирао са нацистичком Немачком током окупације Француске. Избачен је из партиј екоју је водио скоро 40 година, мада га је суд после вратио на место почасног председника.
Упитан да ли Жан-Мари Ле Пен и даље има подршку унутар партије, тадашњи заменик Ле Пенове се насмејао и рекао да чланство стоји јединствено иза актуелне председнице странке.
Жан-Мари ле Пен оптужио је ћерку за коришћење прљаве тактике.
„Прљаво је убити свог сопственог оца, па, није га убила директно, учинила је то преко своје десне руке“, казао је Ле Пен дан након што га је извршни одбор искључио из чланства Фронта.
„Она је телефоном командовала стрељачким одредом. Није желела да буде укључена директно јер би изгледала као хуља“, казао је тада Ле Пен француском радију RTL.
У међувремену, крајем 2015. године Исламска држава је извела стравичан терористички напад у Паризу када је погинуло 130 људи, а више од 350 рањено. Ле Пенова је за то окривила Оландову имиграциону политику, а све растуће непријатељство према исламу, помогло је Националном фронту на регионалним изборима.
Наредне године Ле Пенова је похвалила одлуку Велике Британије да напусти ЕУ и честитала је Доналду Трампу на победи на америчким председничким изборима. 2017. године, изгубила је од Макрона на председничким изборима. Иако је Макрон убедљиво водио, Ле Пенова је истакла да ће Национални фронт бити званична опозициона партија владајућој странци. Међутим, касније су освојили свега осам места у парламенту. Како је и сама освојила место, морала је да се одрекне места у Европском парламенту које је држала од 2004. Само две недеље након тога, против ње је покренута истрага због злоупотребе фондова током службовања у ЕП. Наводно, злоупотребила је око 5 милиона евра „европског новца“ за послове своје партије.
Сматра се да је Ле Пенова више демократски настројена од свог националистички оријентисаног оца, па се тако залагала за истополне бракове, право на абортус иили укидање смртне казне.
Залаже се за економски национализам и енергетску диверзификацију за разлику од приватизације јавних предузећа. Противи се глобализацији коју криви за бројне негативне економске трендове. Иако је била веома гласна у захтевима да се напусти еврозона, претходних година је напустила то размишљање. Противи се приступању Турске и Украјине Европској унији, али и чланству Француске у НАТО.
Најпознатија је по ставу да је „мулитикултуралност“ оманула и да је на делу „исламизација Француске“.
Ле Пенову је Тајм двапут прогласио једном од 100 најутицајнијих људи на свету, 2011. и 2015.
1995. године се удала за бизнисмена Франка Шафроја који је радио за Национални фронт, а добили су троје деце. После развода 2000. године, удала се за Ерика Лориоа 2002., некадашњег националног секретара партије, међутим, растали су се 4 године касније.
Већину времена проводи у Сен Клуу, а поседује стан и у Енен Бомону. 2010. године купила је и кућу са тадашњим партнером Лујем Алиотом, који је иначе алжирско-јеврејског порекла.
