У организацији Српске деснице одржана је трибина под називом „Геноцид над белим становништвом у Јужној Африци“ . Историчар Михаило Милошевић присутнима је представио основне историјске елементе који су утицали на развој немилих догађаја у последњих стотину година на територији Јужноафричке републике, а у предавању је учествовао и председник Српске деснице Миша Вацић . Трибина је понудила низ одговора на актуелна питања,од појаве првих белих насељеника у 17.веку до данашњих тешких прилика са којима се суочава бела Бурска (Африканерска) популација у Јужној Африци.
Бели Бури, наследници холандских калвиниста, француских хугенота, немачких лутерана и чешких протестаната нису дошли на југ Африке као окупатори и узурпатори туђе земље,већ као радни и вредни пољопривредници са снажним хришћанским традиционалним вредностима. За беле Африканере најважнији стубови живота јесу породица, радни морал, дисциплина и солидарност са другим људима и расама. Бури никада нису вршили погроме домородачког становништва,већ су их култивисали, поштено плаћали и поштовали. Традиција етничких чишћења и стварања робова постојала је између стотина црначких племена давно пре доласка Европљана у Африку.
Проблеми за Буре настају током британске колонизације почетком 19.века и проналаском великих налазишта дијаманата,злата и платине. Бурски ратови вођени су између Британаца и белих Африканера који су штитили своје насеобине, на њихову несрећу стационираних на местима највећих рудника ових племенитих метала и минерала. У овом периоду настају и први концентрациони логори за бурске цивиле и домородачко становништво које је оформила британска колонијална управа.
Кроз читав 20.век Бури су се борили за своју националну самосталност и аутономију, али интереси моћних капиталистичких кругова представили су Африканере као расисте, угњетаваче црних домородаца и творце система апартхејда који је суштински био брана анархији и непотребним сукобима на простору Јужне Африке.
Током невиђених притисака либералних кругова заинтересованих за чисту корист систем власти белаца је попустио 1994.године када су на чело земље дошли већински црни народи. Тада је ситуација постала критична, завладао је криминал невиђених размера и велики погроми белих фармера (преко 4.000 свирепо убијених белаца).
Након слома апартхејд система, јаз између богатих и сиромашних постао је још већи,а власништво над капиталом преузеле су мултинационалне компаније дајући само привид политичке демократије у земљи.
Учесници трибине упоредили су ситуацију белих Бура са српским народом на Балкану и на Косову и Метохији. Наводно угрожена албанска већина трпела је „апартхејд тортуру“ од мањинских Срба који су им дали инфраструктуру, школовање, здравствену и социјалну заштиту и извукли их из феудалне заосталости. На ове српске потезе, албански терористи одговорили су бомбама и медијским лажима потпомогнути од истих западних структура које су атаковале и на беле Буре у Јужној Африци.
Закључено је да је постојање система увек боље од анархије, као и да бели Африканери увек могу наћи подршку и разумевање код већине српског народа који је прошао сличне погроме у скорој прошлости,али и претрпео нацистичке и империјалистичке геноциде током прошлих светских ратова.
