Данашње црногорско друштво је дубоко патолошко, осликано разарањем аутентичних вриједности, суновратом морала, недостатком етичких и естетских оријентира, релативизацијом исконских и вјечних истина, бујањем најнижих људских инстиката и страсти. Превласт политике у свим областима друштвеног живота, довела је до сужења самосталности појединца, разарања његовог интегритета, способности изрицања независног суда, критичког мишљења, субјектности и стваралаштва. Једном ријечју, политика је Црногорца данас свела на потрошача и гласача, да не кажем неку тежу ријеч.
Очекивања да ће нас оздравити улазак у Европску унију, личе ми на увјерења оних који купују оне скупоцјене апарате за пречишћавање воде, а не знају да вода из водовода није прљава, већ „мртва“, и да ту никакви филтери не помажу. Само изворска вода је „жива“, очуване молекуларне структуре, која годи нашем организму и бива му најбољим заштитником здравља. Тако и црногорском друштву може помоћи само враћање на његова изворишта. Када се врати православљу, ћирилици, Његошу, Марку Миљанову, Стефану Митрову Љубиши… вратиће се и моралности, хуманости и солидарности.
У овим завршним данима јануара, када би требало да славимо Светог Саву који нас је обожио и небеским стандардима посложио, званична Црна Гора је заражена мржњом према светосављу, а Црногорци личе на све само не на своје претке. Иако је православље вазда било суштинско одређење народне свијести у Црној Гори, овдашња власт укида све вриједности православног свијета, а намеће западне стандарде и идеале.
Декларисани атеиста Мило Ђукановић инсистира на успостављању новог духовног идентитета Црне Горе. Као да духовност може постојати без вјере у Бога и без ослањања на прошлост. Данашња црногорска култура је изразито материјалистички оријентисана, и посљедице таквог опредељења су поразно видљиве – Црна Гора данас нема ниједног младог, па ни средњовјечног ствараоца вриједног пажње, нити једног савременог дјела којим би се могли подичити пред свијетом. Култура без религиозности је празна ријеч, магла која неће оставити никаквог трага, нити ће се видјети даље од наше јаруге.
У традиционалним православним земљама, као што су Црна Гора и Србија, одвија се последњих деценија истински судар двије психологије, два типа погледа на свијет – надируће западоидности и традиционалног православља које се још није успјело опоравити од претходног судара са комунистичком идеологијом која је својим милитантним атеизмом систематски уништавала духовну баштину, црквено наслеђе, идентитет народа и душу човјека.
Карактеристичне особине заподоида, према филозофу Мирославу Ивановићу, јесу практичност, предузимљивост, прорачунатост; то су хладне особе, емоционално безосјећајне, имају комплекс више вриједности, тежњу успјеху у послу и што већој заради. Насупрот томе, православни човјек је колективиста који осјећа себе као дио колектива, дио Цркве, народа, рода и породице. Карактерише га великодушност, опраштање, самилост и хуманост. Кроз вјеру он постиже унутрашњу радост, моралну стабилност, честитост.
У западним друштвима родитељи журе да се ослободе дјеце, гурајући их да се што прије осамостале, а потом дјеца журе да се лише родитеља, смјештајући их у старачке домове. Код православног човјека породица има вриједност, и постоји тенденција да се лична самосталност и интерес подреде њој.
Западоид је прије свега прожет материјалистичким идеалом, идеалом бескрајног гомилања добара, и то је основни циљ и сврха његовог живота. Православље, пак, предлаже трпељивост, скромност, самограничавање, задовољавање малим.
Данашњи Црногорац се заклиње у НАТО и у Европску унију, у људска права и поштовање ЛГБТ популације, не би ли за себе и своју породицу обезбиједио егзистенцију и напредак, умјесто да се заклиње у Бога и у свој образ, како су му вјековима то чинили преци. Искомплексиран и пун страхова, а прије свега незнања, преживљава од данас до сјутра, од посла до куће, од кладионице до „Делте“, у тоталном духовном мраку и непросвијећености. Свијећу запали само за славу, а и то више због обичаја и пошовања традиције, а не због истинског вјеровања у Бога Једнога.
„Празнину коју души оставља одсуство Бога, не може сав свијет попунити. Све што ткаш, везуј конце за небо!“, епископ Николај.
Један мој пријатељ је скоро, пословно, био у Уједињеним Арапским Емиратима. Каже да тамо сваки састанак почиње молитвом Богу. Прије него што таксиста крене да те вози, помоли се Богу. Прије него што авион полети, са озвучења одзвања молитва Богу. И онда се чудимо како је Бог њима дао силна природна богатства, и зашто живе као „бубрег у лоју“.
Швајцарска није чланица ЕУ, ни чланица НАТО, а цветају јој руже на свим пољима. Хуманост и солидарност вазда су биле више присутне у тој земљи него у ма којој другој. У њој је рођен Црвени крст, у њој су током сваког рата уточиште налазиле ријеке избјеглица. Та држава није дозволила транзит НАТО снага преко своје територије током бомбардовања СРЈ. Ако неко мисли да са тим нема никаве везе што јој Устав почиње реченицом: „Са вјером у Бога!“, грдно се вара…
Его је зид који спречава додир Бога и човјека… Нико није срушио тај зид до краја, јер да јесте – био би раван Богу и креативан као Он. У ствари, постоји један човјек који је срушио тај зид, тај човјек се зове Исус Христос, зато је он постао и Бог. И по хришћанском учењу, Он је и човјек и Бог, и једно и друго.
Сада вам је, надам се јасније, зашто у Црној Гори има безбожника као нигдје другдје, и зашто овдје нема креативних људи, зато што су Црногорци пуни себе, имају јако развијен его, зид који их раздваја од Бога не пропушта ни зрак Светог Духа. Ајнштајн каже: „Што је мање знање, већи је его!“
Да би изашли из тог врзиног кола незнања, безожништва, мржње својих изворишта, морамо се прво окренути Богу, јер без његове свјетлости нема ни знања ни имања. Треба поштовати и свету Нину, грузијску православну просветитељку, коју је Мираш убацио у свој „црквени календар“ умјесто Светог Саве, али нама је православље, а са њим и културу и просвету, и етику и естетику, донио управо Свети Сава. У светосављу смо живјели осам вјекова, па све да смо неким далеким поријеклом – Енглези или Индијанци, нашој души једино прије светосавски дух.
Последњи је час да зауставимо наше стремљење ка умирућем Западу и да се окренемо ка Истоку, да запалимо пламен апостолске вјере у срцу сваког хришћанина.
Донко Ракочевић
Извор: sedmica.me