Када уђеш у продавницу и истовремено се осетиш као да си изашао из своје земље јер у њој не видиш ништа што би и подсетило на њу.
Када изађеш на улицу и видиш мноштво “твојих” људи како слику из продавнице предано преносе на себе и видиш заставе и натписе Америке, Британије, Аустралије итд. како сијају на одећи произведеној у Турској, Банкладешу, Кини, Пакистану…
Тада, схватиш да жеља за окупацијом наше земље и народа никада није ни престала. Окупатори су остали исти али се форма рата променила. Главна оружја нису више топови и пушке, већ мудра глава и здрава свест.
Окупација више није насилна, већ тако лепо упакована да је многи и пожеле. Њени симболи више нису на тврђавама и кулама већ су на грудима окупираног народа.
Принцип као симбол отпора пуца и данас, само другим оружјем…
