Свој почетак олимпизам у Београду имао је 23. фебруара 1910. године. Тог датума у хотелу „Москва“ основан је Српски олимпијски клуб, прва олимпијска организација у Јужних Словена. Ово је био дан када је спорт у Београду престао да буде предмет подсмеха и почео да бива организован подухват који ће нас овенчати славом и медаљама.
Чврста војничка рука
Иницијатива за олимпизам у Београду дошла је од војске. Наиме, Српски олимпијски клуб су основали официри након школовања у Француској, предвођени капетаном Светомиром Ђукићем, данас неправедно заборављеним човеком без ког прса наших спортиста никада не би красиле медаље.
Раме уз раме са Ђукићем деловао је Владислав Влајко Савић, директор листа „Ново време“ у чијим просторијама на 4. спрату хотела „Москва“ је српски олимпизам и настао.
На место директора постављен је Ђукић, као секретари именовани су потпоручник Милош Илић и студент Александар Боди, благајници су били дрогериста Милосав Јовановић и капетан Милорад Петровић, а за почасног председника генерал у пензији Никодије Стевановић.
„Ново време“ и Трамвајско друштво обезбедили су прва средства, 8.000 динара, за функционисање Српског олимпијског клуба. Историја је могла да почне.
Основни принципи олимпизма у Београду
За будуће богове спорта приређен је и адекватан статут који је налагао да Српски олимпијски клуб има улогу да:
– олакшава оснивање витешких друштава и спортских клубова, као и морално и материјално, делом и саветом, помаже витешка друштва и клубове који постоје;
– приређује земаљске и светске олимпијске утакмице и игре,
– приређује путовања и пешачења разних група по отаџбини и ван ње,
– предузима мере за буђење и подстрекавање витешког духа у народу.
На овим начелима, непуна два месеца од оснивања Клуба, одржана је велика „пешачка утакмица“ у којој се трчало по стази од Обреновца до Београда у дужини од 34 километара. Догађај су својим присуством увеличали чланови Двора, владе, припадници војске и грађани.
Трка је имала 97 учесника, а победник је био београдски књижар Александар Поповић.
Занимљиво, на свом почетку наши Олимпијци заправо нису ни знали да постоји међународни олимпијски покрет. Тако је било све до наредне године, 1911. Светомир Ђукић тим поводом пише: „У времену највеће активности сазнало се да постоји и Међународни олимпијски комитет“. Дакле тек годину дана по оснивању, наши Олимпијци успостављају интернационалне контакте и активирају се поводом учешћа наОлимпијским играма у Стокхолму 1912. и пријем у Међународни олимпијски комитет.
У међувремену, Српски олимпијски клуб је имао окружне, среске и месне управе широм земље. Оне су организовале различите „олимпијске утакмице“ – од „фусбала“, преко бацања каопља и камена, до коњичких трка.
Nije nam se dalo
Београд је у два наврата конкурисао за домаћина Олимпијских игара. Први пут краљевска влада је конкурисала за летњу Олимпијаду 1948. Планирано је да олимпијски стадион, према пројекту архитекте Вернера Маркса, човека који је био аутор олимпијског стадиона у Берлину, буде подигнут испод београдске тврђаве, али је Други светски рат пресекао наде српске престонице.
Други пут Београд је конкурисао 1986. године за Олимпијаду која је одржана 1992. И поново су ратни сукоби спречили ову намеру, а организација олимпијских игара поверена је Барселони.
Прво учествовање на Олимпијади
Две године од како је настао олимпизам у Београду, наши спортисти појавили су се на Играма у Стокхолму 1912. године, предвођени Светомиром Ђукићем, тада већ члан Међународног олимпијског комитета.
Краљевину Србију представљали су спринтер Душан Милошевић, који до тада никада није ни видео патике за спринт, и маратонац Драган Томашевић.
Ова „Олимпијада“ била је тренутак када је велика неправда учињена нашем спортисти. Наиме, Драган Томашевић је водио већи део маратона и била је сва прилика да ће победити или макар бити при врху. Међутим, на уласку у Стокхолм, где је био постављен циљ, напала га је група људи, оборила га покрај пута и ту држала све док сви остали тркачи нису прошли.
Узалуд су били сви протести. Догађај чак никада није ушао у званичне списе. Претпоставља се да је, заузврат, Српски олимпијски клуб примљен у МОК, када је променио назив у Српски олимпијски комитет.
Ратом против спорта
Почетак Првог светског рата бацио је олимпизам у запећак. Ствари су се помериле са мртве тачке тек 1919. године када је, у новој држави, оформљен Југословенски олимпијски комитет. Под овим именом спортисти су насутпили на Олимпијским играма у Анверсу (Белгија) 1920. године када су се такмичили само наши фудбалери. Од Чехословачке, тада апсолутног фаворита, у првој утакмици изгубили смо резултатом 7-0, а наш тим су чинили Хрвати, Словенци и један Србин – Јован Ружић.
Под називом Југословенски олимпијски комитет наши спортисти наступали су на свим Олимпијским играма све до 2000. године. У Атини 2004. учествовала је мисија Олимпијског комитета Србије и Црне Горе (име промењено 3. априла 2003). Од 8. јуна 2006. Олимпијски комитет Србије је, након 94 године, поново постао представник домаћег олимпијског покрета настављајући континуитет чланства у МОК.
До данас, наши спортисти освојили су велики број олимпијских медаља, а оне које су нам донели у кошарци, ватерполу, веслању, стрељаштву, борилачким спортовима, гимнастици, атлетици… никада нећемо заборавити.
Иван Радојичић
Извор: 011info.com
