„Ваздух трепти као да небо гори. Спрема се олуја“. Чувена реплика, из још чувенијег југословенског филма „Валтер брани Сарајево“, која је чак и у далекој Кини прославила бесмртног барда српског глумишта Велимира Бату Живојиновића.
Реплика која се неретко користи у освит невремена. Симбол конспирације и склоности ка комуникацији у лозинкама. Генерацијска ознака, будући да „зедовци“, који не памте ни Милошевића, ни Ђинђића, ретко знају и крупније пикантерије из аналогног доба.
Ипак, коришћење баш овог цитата уз фотографију крајолика који се налази на самој хрватској граници, на дан 04. августа, када је отпочела геноцидна операција „Олуја“, која је за циљ имала да Срби „практично нестану“ (цитат првог демократски изабраног председника Републике Хрватске др Фрања Туђмана), има сасвим другу конотацију.
И користи се на такав начин диљем „Лепе њихове“. Користи се да би се злоћудно сладило, сеирило, славило. Да би се једном већ уморена Република Српска Крајина, поново убијала. Али, користи се и на неким другим меридијанима и од јавних личности неких других друштава, не само хрватског и од неких других државника, не само хрватских.
На чији твит аутор овог текста мисли? Можда неког европарламентарца из Словеније?
Ипак су Словенци први повукли ногу и својом сецесијом започели процес распада СФР Југославије. Или пак неког омбудсмана са Исланда? Ипак је ова острвска држава прва признала проглашену независност Хрватске, пре Организације уједињених нација. Или можда на неког министра из Сарајева? Ипак је Пети корпус Армије Републике Босне и Херцеговине узео активно учешће у нападу на Лику тог августа 1995. године.
Не.
Није реч ни о коме од побројаних. Реч је о јавном делатнику, истакнутом правнику и бившем поверенику за информације од јавног значаја Родољубу Шабићу.
Човеку који је годинама из српског буџета инкасирао неколико српских просечних плата месечно и то у време када је Србија била де факто у банкротству. Персона коју је Народна скупштина Републике Србије неколико пута бирала на место повереника за информације од јавног значаја, ког је иста та Скупштина бирала и за српског министра у Влади Зорана Ђинђића.
Грађански активиста, левичар, пацифиста. Родољуб Шабић.
Егзибициониста, острашћени критичар председника Александра Вучића. Грађанин, левичар и пацифиста када је реч о злочинима који су почињени од стране Срба пореклом. Циник када дођу на ред датуми током којих Срби оплакују своје жртве.
Немогуће је да неко ко се политиком бави дуги низ година, да неко ко је прошао пут од народног посланика и министра, до челника независне институције, да неко ко живи од и за бављење политиком у Србији, не зна да су хрватске снаге 05. августа ушле у Книн.
Немогуће је да не зна назив те операције. Немогуће је и да баш тог дана, баш на хрватској граници, сасвим случајно објави фотографију и твит у којима користи горњи цитат. Немогуће је, јер такву омашку не можете начинити стицајем околности. Такву провокацију можете само пажљиво да испланирате.
А шта је нагнало Родољуба да провоцира Србе? Шта нам његов цинични осмех који исијава из овог твита говори? Коме су упућени уопште овакви коментари?
Одговор на сва питања је исти: југосрбијанство – о југосрбијанству – југосрбијанству.
Мењамо само падеже. Одговор је увек исти. Југосрбијанство у својој сржи има две поставке. И обе су дакако искључиве до крајњег исходишта.
Прва говори о југословенској супериорности, о југословенству као идеалу и о југославизму као досањаном сну тог идеала.
Друга, о српству као примитивизму, о српству као о ретроградном концепту, о српству као о темељу великосрпске хидре која само што није изџикљала и као права отровница ујела супериорни, патворени идеал југословенства, који да би опстао мора стати ногом за врат српству, како и доликује супериорном човеку у дуелу са агресивном змијом.
Југославизам у Србији данас је и даље жива и постојећа идеја која за темељ има шовинистички принцип, а за циљ потапање српства. Јер у српству види узрок распада свог идеала, буђење из свог, никада до краја досањаног и оваплоћеног сна.
Не у словеначком сепаратизму, не у хрватском експанзионизму, не у албанском иредентизму, не у бошњачком унитаризму.
Само у српству. Тако су научени, тако су креирани, тако су и сами желели да се развију. То је њихов образац, то је њихов патерн.
Југосрбијанство, као последњи, мутирани сој југославизма у Срба. Југосрбијанство које ће у сваком српском поразу тражити насладу, а у свакој српској катастрофи разлог за цинични осмех, са дозом умишљене величине и презривог погледа према том ретроградном и назадном српству које их, мимо њихове воље, окружује и гуши.
Зато у овом контексту цитат из Валтера уопште није неприкладан. Када погледате ко га пише, он је сасвим природан. И он српске родољубе не треба да брине. Напротив.
Он треба да нас обрадује јер овакав прелазак сваке границе разумног, заправо говори о југосрбијанском очају. Прошла су времена када су једни другима делили стипендије, ударничке значке, дипломе и одликовања.
Иза нас је доба у ком су они одлучивали попут дедињских комесара ко сме, а ко не сме да се бави политиком. Југословенско доба је остало похрањено у Павићевим серијама и протагонисти југосрбијанства су се самоотписали.
У Вучићевој Србији има места за све. Па и за Југосрбијанце. Али они више никада неће моћи да спроводе своју „свету дужност“ и под ђоном ознашке цокуле држе српство.
Жао ми је југословенски родољуби… Заправо није. Чак ми ни куртоазно није жао ни вас, ни ваше неутољене потребе да затирете идеале мог народа и намећете му идентитет тробојке у поретку боја који његов нити јесте, нити је то икада био.
Није ми жао. Ни вас, ни ваших недосањаних снова који су на јави били кошмар за мој народ. Није ми жао, драго ми је.
Драго ми је другови родољуби, јер, после олује је ипак осванула дуга. И то у три боје.
Али овог пута природно поређане.
