Један Румун успео је да заустави НАТО војнике да на време стигну у тадашњу Југославију, а онда им приде није дао ни да тако лако оду.
Ово је прича о човеку кога многи у Србији, али и у његовом родном месту у Румунији, сматрају херојем.
„Воз је стигао у подне и надлежни су ми рекли да је то страни војни конвој који је ушао у Румуније из Мађарске. Први проблем сам имаоп када сам питао где се воз упутио, тачније воз није био оцарињен“, почиње своју причу Флорин Патрочој, који је радио на станици у селу Пјелешти.
Kад је како каже прегледао документа видео је да је један документ неисправан.
„Никакве информације нисам добио ни од кога. Покушао сам да потражим из самог врха инструкције али нисам успео. Сви су били негде на терену.
Тада сам одлучио да воз не може даље док се не изврши царињење“, рекао је Флорин.
И тако је, одлуком једног човека, стала цела композиција која је кренула ка Југославији…
„НАТО официри ни у једном тренутку нису ситуацију схватали као шалу. У почетку су били смирени а касније су постали нервозни јер сам остао при ставу да им треба царински печат“, рекао је он.
После четири сата натезања на станицу су стигли царински органи. Неопходан печат завршио је на папиру.
Дата је дозвола да конвој може даље.
„И да ствар буде смешнија кад су коначно кренули локомотива им се изненада покварила на излазу из станице. И због тога су каснили још два сата док није дошла друга“.
Он четири сата и Бог још три сата – толико су нам каже времена поклонили. А то је био тек почетак…
Kада је стало бомбардовање, воз је кренуо назад. Морао је опет да прође кроз станицу Пјелешти. На смени тог дана – Флорин.
„Поново су послали захтев за пролазак вагона са опремом и људством. Kада су стигли, било је више вагона него што је било планирано. А нису ни платили таксу за транспорт уз речи да је све сређено на дипломатском нивоу“, прича Флорин.
Поново је стопирао пролазак.
„Kада сам им саопштио да треба да плате 370.000 леја и 20.000 долара почели су преговори и интервенције од стране виших инстанци али ја нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао примио сам телеграм из Букурешта од директора железнице. У телеграму је било наређено да морам да пустим воз да настави ка свом одредишту, а да ће таксе бити накнадно плаћене. Наравно, одбио сам то да урадим“.
Kомандант НАТО је покушао да барем део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Две седмице су прошле док таксе нису биле уплаћене.
„Воз је требало да крене тог дана у 19 часова. Нису испоштовали то време, у одредили смо друго време поласка. Пошто ни тада нису кренули ја сам наредио да што пре крену да не би блокирали пругу. Рекао сам машиновођи да полако вози јер су војници стизали аутобусима и буквално су ускакали у воз“, рекао је он.
Флорин данас, 19 година касније мирно проводи своје пензионерске дане у свом родном селу. За комшије он је херој.
„Одличну је ствар урадио, тако треба да се понаша сваки поштен и честит човек“, испричао је један од њих.
Kаже да се никада није бојао за себе.
„Једино сам мислио да ће ме сменити са посла да ће ми дати друго радно место нижег ранга. Али увек сам живео без страха.Било је назнака да ће ми неко исценирати догађаје да останем без посла. Тадашњег министра саобраћаја сам срео четири године касније. Рекао ми је да не бринем и да је тако морало бити. Министар је тада у шали рекао да сам можда луд или да неко стоји иза мене. Али ипак ми је честитао и рекао да сам правилно поступио, и да такви људи требају Румунију“, испричао је Флорин.
