Наш народ имао је и других мудрих и храбрих војсковођа, али је ретко да је ко од њих био тако популаран у народу као Војвода Степа Степановић.
Војвода Радомир Путник је био ауторитет, константа способности, глава; војвода Мишић је био луцидан у тренутку, он не мисли, он не решава, он не командује, он баца паролу. Војвода Бојовић је достојан команде и њему се даје војска да је прихвати док се не нађе згодно решење и не падне команда. Степе Степановића нема на хоризонту: он не штрчи, он је у војсци. Његов рад с војском има нечега из чега не излази никакав став који би га као војсковођу могао окарактерисати. Степа Степановић није војсковођа он је војска – рекао је Синиша Кордић о Војводи Степи Степановићу.
Степа Степановић, син сељачких родитеља, изразити српски ратни тип, војник са ретком каријером прошао је пут од каплара до војводе. На том трновитом путу, пуном изазова, Степа није постао само велики ратник већ и велики човек. Увек одан и предан свом народу.
Кажу да је управо његова људска величина била разлог која му је доносила љубав и поштовање војника и официра без разлике.
Војвода Степа Степановић рођен је 28. фебруара 1856. године од оца Ивана Степановића и мајке Радојке (рођене Николић) у селу Кумодраж код Београда. Био је трећи син, а четврто дете по реду. Име је добио по свом деди Степану, по коме је цела његова породица названа Степановић.
– Још као мали био сам велика љутица, причао је Војвода о себи. Када би мер мати упртила на леђа и понела на њиву, ја бих се толико драо и ударао ногама у пртачи да би ми бивале ноге све крваве од трења док би на њиву стигли.
Постоји прича да су Војводу Степу често дојиле циганке, које би пролазиле путем поред њихове куће, кад је Војвода још био у колевци. Кад би мати отишла у поље и остављала малог Степана са јетрвом, коју је Војвода много волео, стрина би довикнула коју циганку, која би туда случајно наишла, да задоји њеног синовца, што би ова и учинила.
– Отац је имао неку чудну љубав према циганима чергарима, њиховим чергама и њиховој голишавој деци. Кад је био у Ваљеву као командант, причала је његова старија кћи, па кад би ишли у шетњу ван града, заустављао би се и с великим интересовањем посматрао циганске черге поред пута и голе трбушате мале циганчиће. Њега је занимао њихов живот, и он би пратио њихове покрете са великом пажњом.
– То ми је ваљда остало у крви од циганкиног млега, говорио би им у полушали Војвода.
Војвода Степа је у детињству чувао говеда и једном приликом скоро је изгубио живот када му је стомак рогом распорио један бик. Степу је спасила стрина која га је ушила иглом и концем те брзо транспортовали до лекара у Београду.
Школу је Војвода Степа учио у Кумодражу код сеоског ћате а након свршене основне школе пожелео је да иде у учитељску школу те постане попа, али отац за то није хтео ни да чује.
Након основне школе Степа је уписао гимназију која се налазила у Капетан Мишином Здању. Степа Степановић је као и сва друга сељачка деца, послуживао и то код директора гимназије, Ђорђа Милетића и тако се школовао. Након петог разреда гимназије која је тада трајала шест година, Степа је ступио у Војну Академију. Школски другови су му били: Војвода Мишић, Михајло Живковић, Павле Јанковић… а наставници Цинцар Марковић, Генерал Анђелковић, Јоца Петровић.
Током школовања Војвода Степа се није посебно истицао и спадао је у средње ђаке. Међутим у ратовима којих неће мањкати у његовој каријери показивао је карактер савршеног официра.
Војвода Степа учествовао је у следећим ратовима: српско-турским, бугарском, балканским и Првом светком рату.
Први светски рат је за Степу представљао највећи и најтежи испит. Био је задужен да организује мобилизацију, те да направи план распореда и концентрације српске војске. Пошто је рат почео, руководио је Другом армијом, која је била концентрисана на позицији између Аранђеловца и Младеновца.
Управо је у овом рату Степа Степановић извојевао своју највећу победу. Била је то Битка на Церу, када је испољивши изузетну мудрост и тактику, савладао много јаче снаге аустроугарског освајача, натеравши га на повлачење преко преко Дрине у Босну.
После тројне инвазије Централних сила 1915. године, војвода Степа је са својом армијом успео да савлада бугарску армију „која је била одбачена на исток 25 километара“. Уследиће потом солунска епопеја, где прослављени војсковођа улаже лавовски труд не би ли српску војску под веома тешким околностима оскудице, болести и зиме успео да преведе на албанско приморје.
Остаће упамћено и то да 1915. Војвода Степа није желео да искористи свој положај и своју породицу извуче из Чачка, оставио их је у Србији да деле судбину породица својих војника.
По доласку у Крф посветио се реорганизацији десетковане војске и њеној припреми за славни повратак у земљу и коначни пут победе. Успео је са својим војницима да пробије Солунски фронт, и да бугарску војску потпуно елиминише из ратних операција. Легендарни пробој збио се од 15. до 17. септембра 1918. године на Добром пољу и Козјаку. Бугарска је капитулирала, а на путу победе и ослобађања отаџбине, српску војску више ништа није могло да заустави.
Степа Степановић, говорио је да се определио за војнички позив не из жеље за авантурама и доживљајима, него из простог сазнања:
„Само војник може извојевати место његовом народу на које он има право“.
Војвода Степа Степановић је био ретко честит и поштен човек, чврстог карактера, јасан у наређењима. Када је нешто наредио, било усмено било писмено, није никад опорекао, што слабићи често чине.
Војвода је умео и да се наљути. Жестоко. Ево о томе једног сведочења. Кад су после Церске битке трупе Друге армије заузела положаје на обалама Дрине и Саве, док су непријатељске трупе биле с друге стране ових река, штаб војводе Степе био је у Богатићу. Седећи пред зградом штаба, војвода је гледао како запрежним колима превозе хлеб за војску. Зауставио је кола и рекао возару да му дода један хлеб – да види какав је. Кад је пробао – згрозио се. Како и не би кад је у њему било и – песка! Љут као рис, војвода је тражио да одмах дође командант интендантуре, пуковник Михаило Петровић. Кад се овај јавио на рапорт, војвода је рекао:
– Зар песком храните моју храбру војску?!
Пуковник се извињавао – рекао је да није било брашна, па је био принуђен да жито узме директно са гувна, неочишћено, са земљом и песком…
– То није никакав разлог! – узвратио је војвода. – Зашто ме о томе нисте обавестили? Да сте то учинили, тражио бих од Врховне команде да хитно пошаље добро брашно. Има Србија довољно жита у резреви…
Никад више такав хлеб није дељен војницима.
Никада није волео велико друштво, волео је природу и шетње. Месо је ретко кад јео а омиљено јело су му били пасуљ и купус .
Од пића би понекад попио чашу пива или шприцер. Живео је просто без икаквих личних прохтева.
Остале су многе анегдоте о људској величини Војводе Степе Степановића. Свакако једна од најпознатијих јесте она када је вратио своју пензију. Пошто му је поштар сав срећан уручио пензију од 3.000 динара, Војвода је дрекнуо:
– Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта бих с толиким парама?
Кући је често носио обично војничку униформу, па га каткад људи нису препознавали. Једном је тако секао дрва у дворишту, кад наиђе један сељак и упита га:
– Помози Бог стари, је л’ ово кућа војводе Степе?
– Јесте
– А, ти му стружеш дрва?
– Стружем, шта ћу, не открива се Степа.
– Пошто си погодио?“, занимало је човека.
– Па… Нисам погађао. Знаш, ја код њега радим стално, па ме плаћа месечно.“
– Ако, ако, имаш кога и да служиш. Ја бих му и за џабе радио, добаци му сељак и оде.
Војвода Степа није био болешљив човек, али је осећао да стари, да долази време смрти. Кад је почео побољевати његов зет наваљивао је на њега да треба да се прегледа и лечи, али он то никако није хтео.
– Какав преглед! Ја сам стар и дотрајавам. Вуче ме земља.
Земља га је повукла себи 27 априла 1929. године у 22:30 часова. Пред саму смрт Војвода Степа је покушао да подигне десну руку ка прозору. У соби је настао тајац, хтела се чути последња порука великог Војводе. Војвода Степа напреже сву своју снагу и својим слабим гласом изговара:
– Полазите напред!
Војвода је пре смрти припремио све што је потребно за сахрану.
Гробницу је сам финансирао а када је она била готова, Војвода је у пратњи својих зетова отишао да је види. Потпуковник Драгомировић, његов зет, иначе лекар, ракао му је:
– Ово није за вас. Превише је скромна гробница. Таман за мене. Ви сте велики човек, прослављени војсковођа. Ви ћете бити у Пантеону!“ Најбоље је да ову гробницу уступите мени…
Војвода се узнемирио:
– Какав Пантеон! То не одговара мени, мојим уверењима. Ја сам скроман човек. Хоћу овде да се сахраним. То је моје место. Коме треба Пантеон, нека се у њему сахрањује. Овде ће лежати војвода Степа Степановић.
Наредио је још да се обуче у походну униформу и одабрао ордење које ће са собом понети. Од своје скромне пензије Војвода је уштедео за погреб. Пред крај свог живота позвао је супругу и предао јој два замотуљка са новцем; један са себе, други за њу. Још једном је Војвода показао своју скромност, њему није ни на ум падало да му следује државна сахрана са највишим почастима.
Благо теби! Вечно са Мироча бела
Певаће те вила уз боровље давно,
Јер си ти, кô песму херојскијех дела,
На звездама име урезао славно.
И сви наши позни нараштаји красни
Гледаће на звезде с ватром срца лепа,
И читати песму с кола звезда јасни’ –
Вечну, светлу песму: Степановић Степа
Алекса Шантић је ову песму посветио Војводи Степи Степановићу приликом његове посете Мостару, 1919. год.
Милан Богојевић
