Оне су спремале, испраћале, зебле од бриге, оне су истрајавале у молитвама, оне су оплакивале, туговале и радовале се, оне су се о кући и домаћинству старале, оне су бринуле о нејачи и болеснима, оне су на свет доносиле и подизале јунаке. Нема љубави за Отаџбином без мајки и баба.

  1. октобра 1918. године ослобођен је Чачак.

„Kад смо у ослободилачком јуришу стигли до мог Чачка, то је огроман дочек био. Ту су венци, ту је цвеће, ту су деца, ту су исћерали и вина и ракије, пива и јела, све са узвицима—’Добродошли наши ослободиоци’. Ту смо се улогорили, заузели стару касарну и по граду и околини успоставили логоре. И то се прочуло све до моје мајке. Моја мајка је јединог сина имала, мене једнога и једва је чекала да ме види као јарко сунце. Kад ме је виђела у новој униформи на улици, она је тако пала на моје груди и дуго није могла уопште да се поврати. Ни мени никако није било лако и заједно са мајком заплаках. Дуго се нисмо растајали из загрљаја. У Чачку смо били једно извесно време, одатле смо прешли у Босну, из Босне у Срем и побили смо наше заставе више Сомбора“.

                                                                                     —Солунац Милан Жујовић, Чачак

Песма „Пукни зоро“ баш због својих снажних стихова у срце погађа сваког од нас потомака ових див јунака.

„Ај па, пукни зоро
стару мајку пробуди,
па да види
ко јој долази„.

Оставите Коментар