Речи пуковника Чедомир Поповића, члана удружења “Уједињење или смрт“, које је упутио затворском чувару Протићу када су ухапшени непосредно пред Солунски процес на коме ће Апис изгубити живот најстрошом „казном“ стрељања, су једне од оних речи које имају ту моћ да за трен направе читаву слику о каквом се то човеку радило.
Многи су се и тада, многи се и сада рађају, живе и дуго плашећи се смрти ипак сви исто заврше – умиру. Никада за то време нису могли да схвате како то неко може да умире, а да се тога не боји, како то може да гледа смрт у очи и да јој се смеје. Баш такав је по речима пуковника Поповића био комадант Апис (на слици десно).
“Е, мој побратиме! Апис се смеје, јер је такав, јер је див, јер је херој, јер је лав! Апис се смеје, јер зна да ће га стрељати еј! Знам ја њега још из 1903. Тај се смејао оно вече у официрској касини као да иде на свадбу, а још је при том тврдио да ће и погинути. Не знаш ти такве људе: кад се смеју, онда су најгори.“
Ако вас занима још оваквих прича, придружите се Принциповој затвореној групи овде, где их можете свакодневно прочитати.
