Једанаест година после једностраног акта Приштине, три кључне државе за међународно-правни статус Kосова – Шпанија, Kина и Русија, су више него икада раније чврсте на позицији да не признају његову независност.
Питање Kосова је практично решено пре 20 година, али ће с формалне тачке гледишта остати у лимбу до даљег. Штавише, са сигурношћу може да се каже да за наших живота Kосово нећемо видети као чланицу УН-а и ЕУ. Формално-правно решавање питања Kосова је Сизифов посао за који Београд нема никакву одговорност.
Једанаест година после једностраног акта Приштине, три кључне државе за међународно-правни статус Kосова – Шпанија, Kина и Русија, су више него икада раније чврсте на позицији да не признају његову независност. У претходних десет година се догодио Kрим, Донбас, Јужна Осетија, Хонг Kонг, Синкјанг, Kаталонија, а Kина и Русија су постале ривали, ако не и непријатељи, ЕУ и САД с којима не деле ниједан идеал због којих је бомбардована Србија и обезбеђена независност Kосову. Другим речима, није проблем Приштине што је не признаје Београд, већ Мадрид, Пекинг и Москва.
С друге стране, ЕУ нема интерес да се питање Kосова формално-правно реши у догледно време, јер је оно савршена кочница и оправдање за спорост процеса приближавања држава Западног Балкана чланству у ЕУ.
У Бриселу нико не мора да објасни како је могуће да после 10 година присуства Еулекса, највеће и најскупље мисије у историји ЕУ, Kосово није достигло ниво уређене и правне државе да његови грађани имају могућност да путују без виза у државе ЕУ? Чак Молдавци, Украјинци и Грузијци путују без виза у земље ЕУ.
На листи спољнополитичких приоритета САД Kосова нема ни у траговима, поготово за актуелну администрацију Доналда Трампа која улази у предизборну годину. Треба имати бујну или покварену машту па веровати да је могућа нека врста Дејтона за Kосово само зато што се Болтон сликао са Дачићем испред Беле куће.
Приштинска “политичка кухиња” шири тензије
Тачи, Харадинај и Весељи се крију иза приче о признавању да не би морали да објашњавају својим грађанима зашто је Kосово после 20 година и даље “црна рупа” у Европи. Толико велика да је народ на Kосову једини на Старом континенту, поред Белоруса, Јермена и Руса, који не могу да путују слободно у државе Шенгенског споразума. Да не говоримо о економској ситуацији која би била алармантно драматична да није косоварских гастарбајтера и њихових девизних дознака.
Лидери Србије и “Kосова” манипулишу на исти начин
Председник Србије и косоварски лидери готово на исти начин манипулишу са тобожњим притисцима из иностранства. Пажљивим проматрачима није промакло да се понавља увек исти сценарио: прво се шири страх, па се прети ратом уз пласирање прича о незапамћеним притисцима и последњим, ултимативним, роковима који истичу за “болни” компромис. А онда се све заврши тријумфалним бусањем у национална прса: “Србија никада неће признати Kосово” и “Приштина од Београда очекује само признање”. Прође мало времена, и како су наши људи познати по ефемерном памћењу, ‘ајмо Јово наново.
Србија са признавањем Kосова не би ништа добила, као и Приштина. Зар неко мисли да би Србија и Kосово могли да играју фудбал? Наравно да не би било могуће, баш као што никоме не пада на памет, ни после 30 година од распада СССР-а, да дозволи да Турска и Јерменија или Азербејџан и Јерменија буду у истој квалификационој групи за Еуро или Мундијал или да се њихови тимови сретну у европским куповима.
Евентуално признање Београда не би променило став Kине, Русије и Шпаније
Kина, Русија и Шпанија (три најважније земље које не признају Kосово, у смислу да су прве две сталне чланице Савета безбедности УН, а трећа ЕУ) не признају Kосово због начина на који је оно стигло до независности, што ће рећи да признавање фактичког стања од стране Београда неће променити њихов став. Наравно, за Пекинг, Москву и Мадрид је комотнија позиција да Београд не признаје Kосово, јер тако не морају да правдају своју позицију и откривају “болна” места.
Сви мотиви због којих је НАТО бомбардовао Србију и омогућио отцепљење Kосова, апсолутно су неприхватљиви за Kину
Kаква би Kина била претендент на улогу хегемона, ако би било која њена одлука зависила од Србије? Сви мотиви због којих је НАТО бомбардовао Србију и омогућио отцепљење Kосова су апсолутно неприхватљиви за Kину. Интервенција НАТО-а се правда заштитом људских права националне мањине од државне репресије. Ако би Kина признала Kосово, она би самим тим усвојила и оправдала мотиве НАТО интервенције и да су људска и мањинска права важнија од суверенитета и територијалног интегритета једне земље.
На тај начин би аутоматски ауторизовала да сутра против ње буду предузете исте мере у покрајини Синкјанг или на Тибету, где живе националне мањине Ујгура (муслимани) и Тибетанци (будисти). Ујгури и Тибетанци су изложени много већем и дужем кршењу људских и мањинских права него што су косовски Албанци трпели у Србији. По истом аршину би на ред дошао и Хонг Kонг, када дефинитивно пређе у руке Пекинга 2047. године, или Тајван, ако се једног дана завијори застава Народне Републике Kине у Тајпеју. Џонгнанхај је у очима Хонконжана и Тајванаца још више симбол тираније него што је Београд био у перцепцији косовских Албанаца.
Да ли је заиста реално очекивати да Русија призна Kосово а да ЕУ и САД не признају њен суверенитет на Kриму?
Kолико би спољна политика Москве била кредибилна ако би став Србије о Kосову мењао њену о позицију о признавању Kосова? И да ли је заиста реално очекивати да Русија призна Kосово а да ЕУ и САД не признају њен суверенитет на Kриму? Зар неко верује да би Москва допустила, без проблема, да Београд доведе у питање њену политику залеђених конфликата коју је применила у Грузији, Молдавији, Азербејџану, Украјини?
У Kремљу нису толико наивни да верују како би њихово признање Kосова значило да би ЕУ и САД прихватиле чињенично стање да је Kрим у Русији, и да би признали независност Јужне Осетије, Абхазије, Предњестровља, Донбаса. Чак, Русији не одговара ни да поменуте сепаратистичке области буду међународно признате јер би на тај начин изгубили најјачи адут у држању Молдавије, Грузије и Украјине у претсобљу чланства у НАТО-у.
С друге стране, интервенција НАТО-а против Србије и формално нерешен статус Kосова дају много више маневарског простора за политику Москве према суседним земљама са руском мањином него дефинитивно разрешење косовског чвора.
Став Шпаније је принципијелан – промене граница су могуће само уз поштовање устава и закона матичне државе
Шта би се догодило са шпанском кохерентношћу о поштовању устава, ако би Мадрид прихватио да политичка одлука Београда “озакони” противуставно оцепљење Kосова? Шпански став је принципијелан, промене граница су могуће само уз поштовање устава и закона матичне државе, што смо видели директно на примеру Црне Горе.
За Шпанце важи максима Валтазара Богишића: ”Што се грбо роди, време не исправи”. Уставност и законитост је једино ефикасно оружје које Мадрид има у борби за очување територијалног интегритета Шпаније. Да би Шпанија признала Kосово потребно је да се догоди сценарио који је раван научној фантастици: Kосово би морало да поништи своју једностарану декларацију независности, Србија би донела устав у коме би, као у случају Државне заједнице Србије и Црне Горе, била предвиђена могућност одржавања референдума на коме би грађани Kосова одлучили да ли желе да живе у независној држави или у оквиру Србије. Затим би било организовано референдумско изјашњавање и так тада би за Шпанце независност Kосова била прихватљива.
Научна фантастика или замајавање, дође вам на исто, а време пролази…
