СПЦ слави дан кад је поништила друге православне аутокефалне цркве, преузела њихову историју, приграбила њихове посједе и добила привилегије којим се и данас користи. Она се понаша као да се у протеклих сто година ништа није промијенило и живи у својим самообманама које су много зла нанијеле народима у окружењу, тврди новинар и публициста Марко Шпадијер у ауторском тексту у “Побједи“.
“При црногорским манастирима и црквама које је запосјела СПЦ саграђени су конаци са више стотина соба за свештенство и сталне госте. Српски легионари, а можда и злочинци, из рата у Босни су униформисани у попове. Цетињска богословија обезбјеђује подмладак. Стотине монахиња, жена из православног свијета које су из најразличитијих побуда и разлога доспјеле у Црну Гору, постале су везиље, плетиље, сликарке, сакупљачке биља за чајеве и мелеме. Оне су дио сваке црквене параде, што је готово непознато у црногорској црквеној пракси. У манастирима је и нешто момака лијечених од утицаја психоактивних супстанци. То представља локални кадровски потенцијал СПЦ који обучава вјернике против “невјерне” Црне Горе. Материјални ресурси су издашни и добрим дијелом потичу од неопорезованих прихода и нелегалног власништва, па се због тога грчевито бори да црногорске манастире, цркве и земљишта задржи у свом посједу“, тврди Шпадијер и тврди да учеснике литија окупља вјера да СПЦ може срушити грађанску и успоставити српску Црну Гору.
Он каже и да националистичка Србија има веће амбиције да Црну Гору уведе у своје катастарске књиге.
“Најљући противник такве Црне Горе и сваког њеног идентитета био је митрополит Амфилохије. Он је одлично прилагођен овом времену. Знао је да вјешто весла кроз мутне политичке воде, да тргује и користи слабости администрације. Правио је савезе који су му доносили корист и осилио се до самовоље и исмијавања власти. Он је бизнисмен, пркосник, пакосник, узурпатор, манипулатор и човјек без илузија. Поред овоземаљских марифетлука са парама, он је постао и медијска звијезда и задобио повјерење лаковјерних. Мијења злаћане одежде, епетрахиље и митре за телевизијска шепурења са трона Светог Петра Цетињског, служи се анатемама, даје ордене злочинцима, проглашава Његоша за приватног свеца, дијели медаље и проклетства… Он је човјек мисије и, треба признати, то успјешно ради“, пише Шпадијер.
“Амфилохије је врач који режира велике масовке и настоји од њих направити митске сцене, али ипак постиже само карневалски ефекат. Он модернизује старе и измишља нове црквене ритуале“, пише некадашњи предсједник Матице црногорске.
“На интернету сам нашао овакву формулацију “Ако у сну видите литију то имплицира да ћете бити забринути”. Наши суграђани литијаши нијесу се опредијелили за шетњу да би пропагирали здраве стилове живота, нити да призивају кишу, већ да дестабилизују државу, а то забрињава и тражи да се јасније сагледа анатомија литије као такве, а посебно политичког модела који је измислио Амфилохије. Литије настоје да хомогенизују племе и да зауставе вријеме које протиче. Да би одржали патријархалну свијест попови прибјегавају инфантилном враћању најгорег из традиције. За њих нове вриједности не настају стварањем, већ спашавањем. Литије воде попови са устаљеном иконографијом и одређеном маршрутом и, што би рекао Доситеј Обрадовић, замајавају колону прапорцима и каднилима. Да литија не би се претворила у карневал треба обезбиједити озбиљност. Тако настаје горљива шутња гомиле са повремним навијачким криковима “Не дамо светиње!”. Литија је организовани популистички покрет којем црква настоји да удахне магичну моћ. Амфилохије у свом самољубљу проглашава литије јединственим покретом у Европи. Заборавио је сличне поворке тридесетих у Њемачкој и Италији. Шетње у полумраку које се ритмично понављају су режиране вечерње приредбе са нешто важних улога и мноштвом статиста. Шетајућа гомила је нагон, а не дух. Појединац постаје хипнотисан мноштвом и добија склоност агресији“, тврди овај црногорски усташа.
“Црква их држи у анонимности сем оне из полиције, војске, из реда популарних спортиста и глумаца, или чланове ДПС, чијим примјером показује да су се између лојалности држави и цркви, опредијелили за цркву. Митрополит и нижи чиновници СПЦ су поганим језиком много пута оцрнили сваку црногорску светињу, а служе се и проклетствима у распону од један до три стотине или три хиљаде пута. Већ су населили своје виртуелне логоре проклетих, а за главног непријатеља припремају десети круг Пакла. Организатори литија настоје да сакупе што већи број шетача, а нарочито дјеце и омладине. Желе да сугерирају да се дигла “кука и мотика” цио народ. У томе су доста успјешни, али бројност народа у гомили мало кога импресионира. Десетине хиљада навијача гледамо на великим фудбалским мечевима, хиљаде тркача на свјетским маратонима, огромне масе на политичким скуповима, милионе муслиманских ходочасника у посјети Меки и обиласку Kебе. Међутим, оно што узнемирава јесте да су та лица из литије ваши сусједи. Омладина држи иконе и лојанице. Да ли траже одговор на социјалну неправду у свијету, неизвјесну будућност, немогућност запошљења, реагују ли на корупцију, неправду, на стање у земљи, или их је на протест довела партијска дисциплина, вјерска заслијепљеност, оданост туђој држави… Да ли су их мука или бијес натјерали да протестују, па мисле да је то начин да своју државу учине бољом“, закључује Марко Шпадијер.
