Мислим да независно од речи изговорених у Давосу, неки високи државни функционери дугују извињење владики Амфилохију. Са владиком се тако не разговара. Нарочито Овим владиком. Задужио
је Он поколења. По мени је њихово обраћање владики чисто дивљаштво.
Међутим, владика је показао малу неопрезност. Није био баш најбоље упућен у намере организатора потписивања. Нарочито двојца Милош-Милош. Не само да су се правили важни, што су у друштву са владиком, него су га још и бранили, да не кажем спашавали.
ШТА КАЖУ ЧИЊЕНИЦЕ
Притом су заменили тезе. Није се радило о одбрани – јер напад на владику је трајао само један дан,
већ се радило о нападу на власт, која је трајала данима. Поред очинске поуке, владика је изразио сумњу да ће и Вучић издати као што је учинио Мило.
Чињенично, ствари стоје овако :
Мило је откинуо Црну Гору од Србије. Признао је Косово Републику. Увео је санкције Русији. Увео је Црну Гору у НАТО. Александар Вучић ништа од тога није урадио. Да поновим : није радио на томе да се Србија и Црна Гора раздвоје, није признао Косово, није завео санкције Русији и није увео Србију у НАТО.
Где је владика нашао сличности између ова два лика, за мене претставља мистерију. Поред владике, још десетак хиљада људи је, потписом Апела, изразило уверење да је Вучићева политика издајничка. То јест, они су потписали Апел за заштиту Косова, али се нико није успротивио злоупотреби Апела ради напада
на Вучића.
Цео поступак умногоме подсећа на инквизиторни поступак. Истражују се мисли, докази су логички – схоластички, без ослонца у чињеницама. То су стручне анализе специјалиста за налажење скивеног смисла. Нешто као експерти за вештице, за људе који са ђаволима тикве саде или раде неке друге ствари.
Пошто нешто што није поткрепљено чињеницама из стварног живота не може чињеницама ни да се демантује. Уз то, не важи претпоставка невиности. У таквој ситуацији, оптужени мора да доказује невиност, и то истим, апстракним доказима.
То се ради на следећи начин :
Узме се један велики бакарни казан, загреје се уље на 300 степени и онда оптужени гурне руке у то врело уље. Ако после 5-10 минута извуче здраве и неповређене руке, онда је Бог показао правду и он је невин и слободан. Ако му се пак руке спрже, онда је крив, јер га Бог очигледно није узео у заштиту.
ПИТАЊЕ СВИХ ПИТАЊА
Потпуно је нејасно да толика количина памети и добрих намера инсистира на скрозирању Вучићевих мисли и антиципирању будућих поступака Александра Вучића: да ће да изда Србију. Да не би гурао руке у врело уље, нуде му да своју невиност докаже објављивањем замрзавања конфликта!
И неписмени и нешколовани знају да је у шкрипцу боље одлагање. Али сме ли Вучић да каже јавно „нећу више да преговарам, сачекаћу боља времена“. Држава Србија је обавезна да преговара (Кумановски споразум, Резолуција 1244) и не сме да саботира преговоре. Прецизније, може (и мора) да саботира, али вешто. Не сме то да буде званична политика.
Иначе, питање свих питања је да ли ће се распад држава (и формирање нових) вршити по територијалном или персоналном принципу. Русија је кад је била сасвим слаба питала Запад који ће се принцип примењивати. Запад у својој охолости не само да није удостојио Русију одговора, већ је хладно примењивао
оба принципа, од прилике до прилике, према својим потребама.
Пошто се однос снага мења – можда ће се променити и понашање Запада. Можда ће видети већу користи (или мању штету) од оптирања једног од два принципа.
Има и јачих и заинтересованијих од Србије за избор принципа (територијални или персонални). Када се можда једног дана велике силе договоре, Србија би могла бити у win-win позицији.
Овакво понашање није само нефер у политичкој борби, већ говори да недостаје квалификованост лица која се баве политиком у опозији. Бука, галама, велике речи, велике идеје, заклињање, црно-бела деоба, и паника. Паника без премца.
Мирко Поповић
Извор: standard.rs
