Недавно смо могли да приметимо како су неки представници такозване опозиције у Србији захтевали да војска и полиција свргну и ухапсе председника Александра Вучића, без обзира на то што је овакав апел и инсистирање на пучу недвосмислвено кривично дело. Без обзира што је одређени број појединаца уочио и критиковао овај сомнабулни апел, невероватна је чињеница да није извршена никаква акција од стране државе која би представљала реакцију на такво кривично дело.
Сада се поставља се питање, зашто? Ако је свима видљиво да кривично дело постоји и да починилац не бежи од њега, него га са поносом промовише, зашто онда ништа није учињено?
Биће да је то због тога што већ јако дуго у Србији трпимо браинwасхинг који се врши над српским нарадом годинама. Можемо да приметимо се све чеће користе јаки и звучни термини као што су „диктатура“, „фашизам“ и „аутократија“ и да они тако полако губе свој смисао. Назвати некога у власти диктатором и онда само чекати било какву јачу акцију од стране државе (те то преставити као доказ раније тврдње) је постала свакодневница. Такво понашање појединаца који сомнабулно урлају квази-левичарске термине непрестано се подржава од стране опозиције и сваки пут када неко изведе такаву дисквалификацију према власти бива обавезно похваљен и уз спиновање постављен на социјалним мрежама и про-издајничким медијима.
Могли смо да приметимо сличну појаву протеклих година у САД-у, током адмнистрације Доналда Трампа, због претеране употребе речи „расизам“ тај појам је изгубио било какву вредност. Сваки пут када би САД предложио депортовање илегалних миграната, подвлачим илегалних јер је то термин који поседује правну тежину, акценат се непрестано стваља на чињеницу да су ти мигранти латино-американци, па се инсинуира да та мера није законита него да се базира на личном расизму Доналда Трампа.
Трентуно се у Србији дешава аналогна ствар са термином „диктатура“. Иако само постојање опозиције доказује да диктатура не постоји, они ипак тај појам користе свакодневно, сматрајући да им та тврдња представља параван, да могу да чине било шта и знајући да тако никада неће имати последице за кршење било ког закона. Примери су ту и сваки дан их је све више: Вук Јеремић добија донације од криминалца који су похапшени у инострансти- не одговара, Бошко Обрадовић позива на пуч- не одговара, о Драгану Ђиласу и његовом кршењу закона је сувишно више и причати, али, као што знате- не одговара!
Када би држава учинила нешто у име закона и тако имала адекватну реакцију на неко кривично дело, а да је субјекат тог деликта неки лидер опозције, они би једноставно тврдили да је то диктатура. Као што пијанице и наркомани мисле да су субверзивни када пређу колима на црвено, тако и наша наводна опозиција умишља да може да позива на рушење државног поретка хушкајући војску да свргне и ухапси легитимно демократски изабраног председника, штитећи се од адекватне државне реакције злопотребом искривљених и потрошених термина као што су ауторитарност, диктатура и фашизам. А, сваку законску меру против њиховог кривичног дела тумаче самовољом ауторитарног председника Александра Вучића.
Према томе неопредељени грађани Србије и они који подржавају легитимну државну управу су постали грађани другог реда, а први ред заузима опозиција која је изнад закона и која ће непрестано да провоцира власт да реагује како би заправо и требало да реагује, а онда ће да бризну у плач и падну очај јер се нарушава сама срж демократије (а по њима: демократија су само они) надајући се да ће њихово јецање бити довољно гласно да би га чула нека западна сила.
Невероватно је да је том перфидном страгегијом и тактиком и сам председник дискриминисан и разоружан јер чак није у могућности ни да реагује на гнусне увреде и претње њему и његовој породици, како би иначне реаговао сваки слободан грађанин Србије. Уколико председник учини било шта то ће бити само још један доказ његове страшне диктатуре.
Сматрам да би ова ситуација морала хитно да се реши и молио бих да Тужилаштво и држава реагују против овог бруталног позива на пуч, као што би реаговала свака држава на покушај рушења државног поретка.
Уколико државни органи не буду благовремено реаговали на ове бруталне покушаје изазивања државног удара, могли бисмо да дочекамо ситуацију да се тај опозициони балон толико надува и да нас доведе до ситуције у којој би сваки патриотски покушај заштите државних интереса био проглашен фашистичком одбраном ауторитарног режима.
А, заправо, ми смо сведоци екстремне фашистоидне агресије дезоријентисане опозиције!
Лав Григорије Пајкић
Извор: pink.rs
