Од почетка специјалне операције Руске Федерације у Украјини, пред украјинским званичницима се као један од кључних услова, а који би довео до одрживог политичког решења, од стране руских државних званичника потенцира теза да ће Украјина по престанку ратних сукоба у тој држави морати да испуни један од кључних услова и то кроз денацификацију своје територије како би је ослободила од нациста.
Није непознато да је и својевремено Хитлер имао топлу добродошлицу од стране дела украјинског народа приликом инвазије на Совјетски Савез. У прилог тези да је нацизам и даље присутан у Украјини спадају и недавно експлоатисане фотографије, приказане у јавности, где су током церемонија сахрана украјинских екстремиста погинулих у борбама против Руске војске, исти сахрањивани у нацистичким униформама, а да су их на вечни починак испраћали саборци одевени у униформама некадашњих СС дивизија.
Да ово нису спорадични примери говори и чињеница да и међу званичницима Министарства спољних послова Украјине постоје симпатизери и подржаваоци фашистичког покрета, који осим што бодре нацистичке оружане формације „Степана Бандере“ и озлоглашени пук „Азов“, гаје наклоност и према усташким оружаним формацијама и оправдавају злочине истих над српским, јеврејским и ромским становништвом.
Наиме, наш читалац који је желео да остане анониман, послао нам је слику своје преписке у интернет апликацији за комуникацију „Telegram“, на групи коју су оформили украјински држављани, а на којој су интензивну комуникацију и преписку спроводили и украјинске дипломате у иностранству. У једној од преписки са нашим читаоцем украјински дипломата акредитован у Амбасади поменуте државе у Подгорици АНАТОЛИЈ ДЕМЕШЧУК (ANATOLII DEMESCHUK) је, након што је дошао до сазнања да је наш читалац Србин, поставио фотографију на којој је приказана одсечена глава Србина од стране усташа током „Другог светског рата“, уз јасну констатацију да је одсечена глава намењена Србима, при чему је након тога наш читалац одстрањен из поменуте Телеграм групе.
Поред степена мржње према руском народу, очигледно је и да постоји још нешто заједничко што повезује симпатизере и подржаваоце усташког покрета и украјинских фашиста, а то је и мржња према српском народу. Зато и не чуди да је „очекивано“ и то да је наш народ у очима међународне јавности безвредан и да злочини попут оног на Косову и Метохији спроведеног 17. марта 2004. године или убиство руског народа у Одеси током 2014. године не завређују пажњу светске јавности, јер у међународним оквирима живот невине српске деце на КиМ и руске деце у Донбасу не вреде, очигледно зато што се експлоатацијом таквих догађаја не постижу империјалистички циљеви невидљивих господара света из сенке.
