“Данас је у Никшићу убијен отац. Супруг. Ђед. Комшија. Поштен радник обезбјеђења. Литијаш. Убијен је Човјек.” Ово је текст који сам написао прије четири године када је на правди Бога убијен Љубиша Мрдак, стијена од човјека, душе дјетета.
Данас, четири године касније, као гром из ведра неба појавила се вијест да су сви оптужени за његово убиство пуштени на слободу – због недостатка доказа. По тој одлуци Суда испада да Љубиша убио сам себе и оставио дјецу без оца, унуке без ђеда, жену без мужа…
Љубиша, знају они који су макар минут провели са њим, није био човјек који се повлачи пред неправдом, чак ни када му је цијев пушке била уперена у лице док је радио свој посао за пар стотина еура плате.
Четири пуне године породица Љубише Мрдака чекала је правду. Четири године вјеровала је да ће држава показати да живот једног часног човјека нешто значи. Четири године народ је гледао хоће ли “ослобођена”Црна Гора бити држава закона или ће остати заробљеник криминала. А данас, хиљаду и петсто хладних јутара касније, правда је поново убијена.
Ко је донио ову срамотну одлуку? Ко су ти људи у црногорском правосуђу који су очито и даље продужена рука мафије? Ко су те судије из времена Мила Ђукановића које ни данас не желе да се боре за правду, већ и даље служе криминалу? И како да народ вјерује у државу када убице слободно шетају, а жртве остају само блиједо сјећање на оне који су се усудили да стану на пут злу? И најважније: Да ли је Црна Гора уопште достојна његове жртве? Изгледа да није.
А теби, брате Љубиша, нека је вјечна слава и хвала. У твоје – метком погођене – груди величине Ловћена стао је и Његош и Свети Петар и Митрополит Амфилохије и сва јуначка и пркосна Црна Гора за којом данас тугујемо, као што тугујемо и за тобом.
И једно знај: Таквим јуначким прсима ни метак не може ништа, јер су већ сад бесмртне и живље него сва олош која је пуцала у тебе.
Опрости нам, брате.