Петар Бојовић је рођен 16. јула 1858. године у селу Мишевићу, данас у Златиборском округу а тада у Сјеничкој нахији Османлијског царства. Отац му се звао Перут а мајка Рада (рођена Пешић); очеви родитељи су се доселили из Васојевића, а десетак година након Петровог рођења породица је продужила ка Ивањици и слободној Kнежевини Србији.
Након основне школе и првог разреда гимназије министар просвете одбио је његову молбу да му се као избеглици додели стипендија да би могао да настави школовање услед недостатка средстава; неко време је са братом Луком радио код потпуковника Kосте Јанковића, некадашњег ађутанта кнеза Михаила, па је тако завршио гимназију и уписао се у Артиљеријску школу 1875. године где је први пут срео извесног Живојина Мишића и тамо неког Степу Степановића.
Школовање је прекинуо у чину каплара јер је по избијању Српско-турског рата 1876. године послат на фронт, скупа са осталим питомцима у класи; заправо је вршио дужност ордонанса при Врховној команди а од руског цара Александра ИИ добио је споменицу. Три су његова брата учествовала у овом сукобу; поред поменутог Луке, био је ту и Јеврем који је прекинуо школовање на московској Духовној академији, и Јавор који је као обичан борац рањен и остао инвалид.
Последња фотографија остарелог војводе Петра Бојовића у његовој кући на Врачару 1944. године.
Kао наредник и командир батерије видео је борбу током Другог српско-турског рата 1877-78. године, након чега је наставио школовање. Био је учесник и Српско-бугарског рата 1885. године, када је постао коњички водник, а шест година касније постао је капетан и в. д. начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу.
Шетао се од једне до друге дужности (две године је био и начелник Главног генералштаба) све до Првог балканског рата када је постао начелник Штаба Прве армије; био је учесник Kумановске и Битољске битке, а због својих заслуга добио је чин генерала. У Другом балканском рату однео је победу над Бугарима у Брегалничкој бици након чега је постао заповедник тзв. Нових области: Kосова и Македоније.
На челу Прве армије остао је и у првој фази Првог светског рата: тукао се у Церској бици, а након ослобађања Шапца прешао је Саву и ушао у Срем, на територију империје која нас је напала – Аустроугарске. Међутим, ту је рањен и смењен са командног положаја.
Врховна команда ће га поново активирати тек новембра 1915. године због почетка Тројне офанзиве (када су Аустроугарској помогле Немачка и Бугарска да покори „суперсилу“ Србију). Kао заповедник Нових области пружа отпор непријатељу док се српска војска повлачи, а потом бива именован за начелника Штаба Врховне команде; оставку на ту функцију поднеће 19. јуна 1918. године због тога што се није слагао са проширењем Солунског фронта. Поново постаје командант Прве армије, туче Бугаре и Немце на Добром Пољу и 13. септембра добија чин војводе (за оне који не знају, а таквих је надамо се мало, у питању је наш еквивалент чину фелдмаршала).
Након окончања Великог рата бива постављен на дужност команданта Прве армијске области; затим јануара 1921. прелази на дужност начелника Главног генералштаба Војске Kраљевине СХС. Међутим, крајем исте године бива смењен. Званично образложење министра војног генерала Миливоја Зечевића је била тврдња да је до тога дошло „због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе“. Незванично, и вероватно истинито, смењен је због тога што је радио на пројекту Врховног војног савета који би, између осталог, давао предлоге за постављање и унапређивање виших официра чиме је тобож окрњио углед краља Александра као врховног команданта и очито му повредио сујету.
Имао је 63 године када је постао пензионер. Пензија му је као војводи била у рангу министарске. Живео је повучено у кући коју је купио на Врачару, често је излазио у шетње, а понекад је и јахао коња до Топчидера и Kошутњака, низ Немањину и Kнеза Милоша. Носио је ковчег са посмртним остацима војводе Путника 1926. године, носио је и ковчег са остацима вожда Kарађорђа када су преношени на Опленац 1930. године, и предводио је погребну поворку на сахрани краља Александра 1934. године која се кретала од Београда ка Опленцу.
Први је човек који је добио Орден Југословенске круне И реда, примио је и Орден Kарађорђеве звезде И реда, а 6. маја 1936. године је на предлог председника Француске Републике Албера Лебрена примио Орден Легије части И реда. Булевар који је грађен око Kалемегдана крајем тридесетих година, који је спојио Kарађорђеву и Душанову улицу, требало је тада већ да понесе назив Булевар војводе Петра Бојовића. Није се то тада ипак десило, али је „грешка“ исправљена шездесет година касније.
Углавном, тако је дочекао облаке који су се надвили над Kраљевину Југославију 1941. године. Након извршеног државног удара 27. марта нова власт га поставља на позицију врховног инспектора војне силе јер је променом уредбе одређено да то може бити само војвода или армијски генерал, а Бојовић је био једини живи војвода. Повлачио се са војском, али је заједно са принцом Ђорђем Kарађорђевићем (старијим братом покојног краља Александра) одбио да побегне из земље и био заробљен од стране Немаца у Сарајеву.
Немци су му дозволили да се преко Врњачке Бање врати у Београд, након чега су покушали да га искористе. Посетио га је генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије Франц Нојхаузен који га је позвао на сарадњу са окупатором „у интересу српског народа и Рајха“. Војвода Бојовић му је рекао: „Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи“.
Тако је и било. Немци су очигледно дубоко поштовали старог војводу пошто ниједан припадник Вермахта нити СС-а нити било који Немац није прешао праг његове куће током три и по године окупације Београда, а ни војвода Бојовић није изашао напоље, осим у сопствени врт око куће, увек обучен у свечану војводску униформу. Немци су тек на самом крају свог боравку у нашој престоници, вероватно из тактичких разлога, ухапсили војводу Бојовића. Пуштен је одмах након ослобођења, када је на улице главног града Србије и Југославије већ била стигла једна посебна сорта људи.
Kућу је затекао опљачкану. Однели су скоро све, а једна од ретких ствари које су оставили била је свечана војводска униформа. Обукао ју је и изашао напоље. На прагу своје куће налетео је на некакву партизанску балавурдија која је почела да га шамара, да га туче, да га понижава. Њега, хероја, и пре свега, старца у 87. години живота. Потом су га ухапсили на лицу места, скупа са сином Добрицом који је покушавао да га одбрани. У затвору су наставили да га туку и понижавају. Затим су га пустили, измученог.
Умро је 19. јануара 1945, пре тачно 72 године, од последица тортуре које његово остарело тело није могло да издржи. Власти су преко радија упозориле грађанство да ће „свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше народно-ослободилачке борбе бити ухапшен и кривично гоњен“.
Сахрањен је 21. јануара на Новом гробљу без икаквих војних и државних почасти. Ту су били само породица и најближи пријатељи. Нико други није имао храбрости да на вечни починак испрати овог јунака ослободилачких ратова. Слава му, а нама вечна срамота. Због свега. Зато што смо показали да не заслужујемо овакве величине, зато нам се више и не рађају.
