„Русија је преузела ореол врховног посредника моћи на Блиском истоку“, објавио је британски Телеграф. Чланак почиње овако:
„Статус Русије као неприкосновеног посредника у расподели моћи на Блиском истоку зацементиран је наставком тријумфалне турнеје Владимира Путина по престоницама традиционално америчких савезника“. „Доналд Трамп је Путину предао Блиски исток на тацни“ наслов је колумне у Телеграфу. „Путин је искористио Трампово повлачење из Сирије да додатно учврсти улогу на Блиском истоку“, наводи се у Фајненшел тајмсу.
Америчка штампа цитирала је британску: Путин је сада нови господар Средњег истока. Тешко нама. Но пре него што донесемо закључак да је Трампово извлачење последњих 1000 војника из Сирије амерички Денкерк, потребан је детаљнији осврт.
МЕСЕЦ ТРИЈУМФА
Да, Путин је своје потезе вешто одиграо. Дипломатским речником Британаца, руски председник се „пружио више него што је дугачак“. Он се слаже са свима. Радо је виђен гост у Ирану код ајатолаха, редовно се састаје са Бенјамином Нетанјахуом, драгоцени је савезник Башара ел Асада, а ове недеље угостио га је и краљ Саудијске Арабије и владари Уједињених Арапских Емирата. Октобар 2019. године био је за њега месец тријумфа.
Ипак, треба сагледати шта је то што је Путин наследио и какве су његове способности да игра улогу посредника у расподели моћи на Блиском истоку. Он има на располагању једну једину поморску базу на Медитерану, Тартус у Сирији, која датира још из 1970. године, и нову ваздухопловну базу Хмејм, такође у Сирији.
САД имају седам НАТО савезника на простору Медитерана – Шпанију, Француску, Италију, Хрватску, Албанију, Грчку и Турску, као и два савезника на Црном мору – Румунију и Бугарску. Располажемо стационираном војском и базама у Авганистану, Ираку, Бахреину, Саудијској Арабији, Катару, Оману и Џибутију. Русија нема на располагању тако импресивну лепезу војних упоришта, ни на Блиском истоку, нити у Персијском заливу.
Наша је економија највећа на свету, док је руска слабија од италијанске и не чини чак ни десети део америчке економије. И сада када смо се повукли из сиријског грађанског рата а Курди склопили договор са Дамаском, размислите колико је врућ кромпир који смо пребацили у Путиново наручје. Он је сада човек који се налази између Турске и Сирије.
Човек који мора зближити диктаторе који мрзе један другога. Ту је најпре председник Ердоган, који захтева 30 километара дубок појас сиријске пограничне територије, како би спречио сиријске Курде да се уједине са турским Курдима из Радничке партије Курдистана. Ердоган жели да се коридор прошири за још 450 километара, од Манбиџа, источно од Еуфрата, широм Сирије до Ирака (Ердоган је у међувремену објавио да је такав договор постигнут са потпредседником САД Мајклом Пенсом; прим. НС).
Али ту је и Башар ел Асад, победник у застрашујућем осмогодишњем цивилном рату, који баш и није тако вољан да преда више од осам хиљада квадратних километара сиријске територије у руке турским трупама на трајну окупацију. Измирити ова два наизглед непомирљива сиријска и турска захтева је сад Путинов проблем. Уколико му пође за руком да реши ово питање, требало би да добије Нобелову награду.
„КРАЉ СИРИЈЕ“
„Путин је нови краљ Сирије“ наведено је у уводнику Вол стрит џорнала, од четвртка. Та Сирија чији је Путин сада наводно краљ има на својој територији Хезболах, Ал Каиду, ИСИС, Иранце, Курде и Турке на њеним северним границама, као и Израелце на Голанској висоравни. Пет стотина хиљада Сиријаца погинуло је током грађанског рата. Сирија је остала без половине свог предратног становништва, док су милиони у избеглиштву у Турској, Либану, Јордану и по европским земљама. Ако Путин жели да буде краљ такве земље а Асад нема ништа против, како то тачно угрожава Сједињене Америчке Државе, удаљене десет хиљада километара одатле?
У среду се две трећине републиканаца из Представничког дома придружило демократама које предводи Ненси Пелоси како би одбацили Трампову одлуку о извлачењу америчких трупа из Сирије и раскидању савезништва са нашим курдским савезницима. Гнев републиканаца због изненадног напуштања Курда је разумљив. Али колико дуго бисмо по мишљењу Републиканске странке требали да задржимо војску у Сирији и да контролишемо ситуацију у североисточном кутку земље? Уколико би сиријска војска хтела да нас потисне из земље, с којим правом бисмо ми водили рат против те војске унутар Сирије, њихове државе?
А уколико су Турци вољни да осигурају своју границу, требамо ли ми да се упустимо у рат против нашег НАТО савезника како бисмо их у томе спречили? Да ли би амерички авиони полетали из турске базе Инџирлик да нападну турске снаге које се боре у Сирији? Ако Конгрес мисли да су наши интереси у Сирији од виталне важности за САД, толико да бисмо због њих требали да водимо рат (против Сирије, Турске, Русије, Ирана), због чега онда Конгрес не укаже на те интересе и не одобри рат у циљу њихове заштите?
Наш спољнополитички естаблишмент искористио је Трампову одлуку да га искритикују и да заузме черчиловску позу. Али том естаблишменту очигледно недостаје нужна самоувереност како би убедили земљу да гласа за рат у којем бисмо бранили оно што они сматрају виталним америчким интересима и вредностима. Ако је Путин краљ Сирије, разлог је то што је био спреман да плати материјалну и људску цену неопходну да се одржи руско упориште на Медитерану и спасе савезник Башара ел Асад, који би без њега пао са власти.
Без ризика нема профита. Видећемо да ли ће се Путину свидети његова награда.
Патрик Бјукенен
Превео Лука Угрица
