Вековима је главна саобраћајница у смедеревском крају, као и у целој Србији, био Цариградски друм, а главне и најлепше грађевине поред друма, које су мамиле погледе српске сиротиње, били су турски ханови.
Пре два века велики Ђорђе, Станоје Главаш, хајдук Милован из Плане и остали српски јунаци су ханове попалили и они више нису обновљени. У међувремену, смедеревски крај је дочекао нове и модерније стазе и богазе, којима уместо коња и каравана промичу аутомобили и возови.
Једна од њих, пут од Велике Плане према Смедереву, у народу се и даље зове Цариградски друм. Они који се мање држе народног предања, а више чињеница подсећају да је Цариградски друм ишао другим правцем, преко данас Смедеревске а некад Хасан пашине Паланке.
Оно око чега нема и не може да буде спорења јесте факат да су поред саобраћајнице која данас повезује Велику Плану и Смедерево, кад је лепота у питању, турске ханове заменили храмови српске православне цркве. Који својим звоницима красе хоризонт изнад поморавских села. А најлепши међу њима је Храм Светог Арханглела Гаврила у Осипаоници.
Тешко је рећи шта више плени својим изгледом, својом истовременом раскоши и једноставношћу: стара црква која је саграђена 1826. године или нова која је крајем прошлог века саграђена у порти старе. Прву су саградили Карађорђеви и Милошеви савременици, онда кад је тек рођена српска држава ударала темеље развоју српске културе и слободе вероисповести. Другу су саградили њихови потомци, у жељи да покажу снагу своје вере и љубав према свом селу крај Мораве.
Цркву у делу села које се зове Лалић, па је зову и Лалићка црква, осмислио је и озидао познати неимар Милутин Гођевац. Оно што је чини другачијом од својих вршњакиња из почетка и средине деветнаестог века је то што није саграђена од брвана, већ од камена и опеке.
По томе би се могло закључити да је она дело неког ко је био богат. Због тога траје предање да је црква задужбина Кнеза Милоша. А можда предање не лаже. Можда је преки владар стварно подизањем и ове светиње покушао да код бога и народа купи опрост својих не малих грехова.
У старој цркви се налази иконостас са престоним иконама из периода од 1829. до 1829. године рад Јање Молера, најпознатијег уметника у Србији из тог вакта и земана, мада се поједине иконе осипаоничког иконостаса у литератури приписују Николи Апостоловићу, истакнутом сликару устаничке Србије. У светињи се чувају и бројни стари, веома вредни богослужбени предмети и књиге.
А крајем прошлог века вредни људи Осипаонице су одлучили да покажу да су достојни својих мученичких предака и у порти старе подигли нову цркву. Изузетне грађевину коју красе бројне куполе и десет крстова.
Нови парохијски дом, звонара и чесма само употпуњују лепоту коју око упије кад погледа две лалићке цркве.
Душан Марић
