Филм „Ничија земља“ муслиманског режисера Дениса Тановића је српске жртве монструозног злочина у Кукавицама приказао као муслиманске, али то није једини ужасан моменат у овом безвредном (не)делу које су на западу наградили чак и Оскаром као најбоље страно остварење.
Радња овог филма се састоји у томе да три војника, два муслимана и један Србин православац, остају заробљени на „ничијој земљи“ 1993. године у Босни (одвратна је и помисао да у српској Босни постоји „ничија земља“, али на то се ваљда и огуглало пошто су Србима скоро све територије отете).
Капетан УНПРОФОР-а са терена, сав наиван и брижан (јер такви су као ти плави шлемови који иду по туђим земљама кад западњаци проузрокују сукобе), забринуто тражи од надређеног пуковника да реагује и помогне људима, али га пуковник одбија, наглашавајући да не може деловати без одлуке Скупштине УН.
Наравно, редитељ перфидно покушава убедити гледаоце да је пуковник ту заправо зао човек, који не жели помоћи несрећним главним јунацима филма, а заправо филм покушава да прогура поруку како је потребан већи маневар, а мања формалност за предузимање страних интервенција у земљама где западњаци (а то је опште познато) шире „љубав“, као у Југославији, Вијетнаму, Ираку, Либији, Сирији, Украјини…
Ипак, најмонструознији део у филму је приказивање злочина у Кукавицама током емитовања „извештаја“ западног мејнстрим медија где се православне српске цивилне жртве представљају као муслиманске „бошњачке“.
У нападу на колону српских цивила, у којој је било око 1.000 стараца, жена и деце, истине ради, муслимански екстремисти убили су 25 недужних Срба, док их је 80 рањено. Колона је кренула из села Јабуке до Рогатице, али су је муслимански екстремисти напали у кањону код Месића, а сву жестину свог напада показали су на улазу у место Кукавице.
Лешеви Срба су лежали на путу 40 дана на сунцу, а онда је наишао УНПРОФОР. Лешеве су померили тек толико да би могли да прођу својим возилима, све су забележили и камером, а те кадрове касније је перфидно искористио Денис Тановић у свом безвредном филму.
У истом делу филма је приказана и стара западњачка фора за приказивање тадашњег председника РС Радована Караџића као злочинца. Узели су део његовог говора где упозорава муслимане да не крећу у рат, упозоравајући да то може да их одведе и у нестанак, а наравно, само тај цитат је коришћен у западним медијима како би био представљен као неко ко намерава да изврши геноцид.
Наравно, Радован Караџић није крив што су западњаци исекли његов говор, који је заправо био говор мира, јер они и да нису добили прилику за такву манипулацију, они би сами створили шта њима одговара, нешто попут операција „лажне заставе“.
Да овај филм буде потпуни фијаско, побринуо се редитељ и сценариста Тановић убацивањем и лика „брижне“ новинарке западног мејнстрим медија. Попут Кристијане Аманпур, иде по ратишту и брине се, шокирана је итд. Познато је да за Аманпур постоји крилатица да „на ком месту се појави, ту се спрема неки масакр“, али наравно, ово је филм, те је новинарка права једна мала „хероина“, која „професионално“ обавља свој посао, „часно“ и „савесно“ (по чему су познати мејнстрим медији).
Аманпур је својевремено генерала Ратка Младића назвала „касапином из Босне“, а он јој је у лице поручио да је само бранио свој народ и да њему само његов народ може да суди.
– Нема веће части него бранити свој народ – рекао јој је Младић.
На крају филма сви умиру, муслиман и православац убију један другог, а трећи остаје на мини чекајући да експлодира. Можда је било боље да је Тановић убио свој ужасни филм спаљујући снимак, него што је убио главне ликове.
Извор: srbijadanas.com
