Хрватски новинар и писац Борис Дежуловић недавно је објавио роман „Јебо сад хиљаду динара“ у коме је изнео своје мишљење о данашњој српској престоници и Београд окарактерисао између осталог као „касабу“ и „Дубаи за сиромашне и Јагодину за богате“. Након што се у јавности подигла прашина око Дежуловићевог текста он је поново коментарисао главни град Србије за који је рекао да су га „убили Момо Капор и Бора Ђорђевић“ које је назвао „градским отпадом“.
Заменик градоначелника Београда Горан Весић одговорио је Дежуловићу упутивши му отворено писмо, које преносимо у целости:
У глуво доба ноћи, Момо Капор, Бора Ђорђевић и Милован Илић Минимакс седе у Скадарлији и кују заверу. Почетак је деведесете године, Београд су запоселе разне птичице, од лажних грофица, дипломата, шпијуна и авантуриста, рат само што није почео, али њих тројица не мисле о томе. Одлучили су да изврше савршен злочин. Свесни су да нико неће посумњати у њих. Један од највећих српских писаца, жестоки херој рокенрола који је делио престо са Гораном Бреговићем и Џонијем Штулићем, у пакту са славним хумористом, много су жешћа екипа од Аписа, војводе Танкосића и Мустафе Голубића. Тада сам имао 21. годину и нисам био свестан да сам био увучен у њихову игру.
Шефови тајне организације од кога ће задрхтати посвађани београдски центри моћи, а богами и светски, изабрали су идеално место за иницијацију, али је Момо Капор ипак одустао од тога да исеку крв једни другима и попију је. Учинило им се да је паметније да наруче још једну флашу вина.
Кафана „Три шешира“ у којој су седели Тин Ујевић, Густав Крклец, Антон Густав Матош, а неколико деценија касније шпански краљ Хуан Карлос, Џорџ Буш старији, бивши амерички председник и директор ЦИА, затим Сандро Пертини и Вили Брант, тонула је у сан. Али тројица завереника коначно су укрстили руке и заклели се: Укокаће Београд!
То је, дакле, био њихов паклени план. Неколико боема у друштву згодних дама, машу им, што не чуди, њих тројица су заштитни знаци балканске метрополе, али Сарајлија Капор, Чачанин Бора и Милован Илић Минимакс, родом из Липнице, не дозвољавају да их омете било какав знак наклоности. Сравниће престоницу Србије и Југославије са земљом!
Три човека, као у каквој Пиранделовој енигми, шапућу и плету конце интриге која ће засенити све раније злочине.
Наши људи су заузели кључне позиције. Јовици Станишићу који ће ускоро постати шеф ДБ-а послао сам своја сабрана дела, затим Борин албум „Покварена машта и прљаве страсти“ са посветом и Минимаксову нову књигу афоризама, тако да ће бити сувише заузет, да би се бавио нама. Постоји, међутим, једна ситница која ме опседа. Моји пријатељи из Загреба поменули су ми да се у Сплиту појавио млади новинар који се представља као велики противник Фрање Туђмана, мада они обавештенији, тврде га је створио сам Туђман, како би симулирао трачак демократије у лијепој њиховој – тихо је рекао Момо Капор.
Како се зове тај момак – питао је Бора.
Борис Дежуловић – одговорио је Капор.
Заиста верујете да ће открити нашу ујдурму? Знате добро моје везе, па ја сам створио Лепу Брену, како бих сачувао Југославију још 10 година. Американци, Руси и Енглези тога су се сетили тек када је Брена хтела на Евровизију, а ви ми говорите о некаквом клинцу, Туђмановом поднареднику убаченом у медије – одмахнуо је Минимакс.
Мића је у праву, Момо. Сравнићемо Београд и претворити га у блатњаву селендру. Има да се игра колце од Маракане до Калемегдана који ћемо претворити у циглану, а како рачунамо да ће се наш план спроводити најмање три деценије, младе оперативце из наше организације убацићемо у све странке. Пројекат је направљен и добро знате како ће се мењати владари Србије. Њихова имена држимо у трезору банке у Швајцарској и само нас тројица знамо шифру. Треба ли да вас подсећам како сам спровео читав ток Осме седнице, написавши пре тога „Погледај дом свој анђеле“ и дует са Бреговићем „Педикулис пубис“, како бих збунио јавно мњење. Још се чешем због те песме. Прошло је од тада четири године, а наредне, 1992, треба ли сада уопште и да говоримо о томе, председник Југославије постаће Добрица Ћосић – убацио се у разговор Бора Ђорђевић.
Иако су сва тројица били једнаки у хијерархији, Бора је заправо био централни компјутер мистичне групе која се, преко агената у иностранству, повезала са арапским шеицима. План тројке из Београда поклапао се са интересима Емирата. Пребогати нафтом, мудри бедунски господари схватали су да богатство морају да инвестирају ван земље. Најпре ће, преко лобиста у Конгресу допрети до Беле куће, затим ће покуповати читаве квартове у пословном центру Лондона, а потом и Манчестер Сити, како би загосподарили и Премијер лигом. Коначно, уложиће огроман новац у инвестиције у Београду, тако да ће обала Саве заувек изменити пејзаж и од гробља бродова привезаних уз обалу, где ни најзлогласнији криминални кланови нису залазили кад падне ноћ, створиће импозантни пословно-стамбени комплекс.
Догађаји који се се одвијали, текли су по нацрту који су знали само њих тројица. Београд у децембру 2020. године, мора постати „блатњава Касаба, Дубаи за сиромашне, или Јагодина за богате“ па је у игру убачен и јагодински кнез Драган Маковић Палма, са тачним упуствима која су му ношена курирском поштом. Његова кључна улога била је да набави жирафу и комплетира зоолошки врт на Коридору 10, како би, по потреби, зауставио комуникацију на стратешком моравско-вардарском правцу.
Временом, постао сам свестан да сам тек шраф у великој завери. Момо Капор и Минимакс су преминули, а сада ми је много јасније како је нобеловац Петер Хандке почео да ради за нас. Откуда то да најбољи пријатељ Вима Вендерса и један од највећих писаца тако често долази у Београд? Зашто су Београђани постали Емир Кустурица, Здравко Чолић, Горан Бреговић, шта овде, у блатњавој касаби, траже Никита Михалков, Џони Деп, Ралф Фајс, Џерард Батлер?
Александар Вучић ми је једном приликом признао да су га још на Правном факултету врбовали Момо, Бора и Минимакс, те ми је постало јасније зашто Њујорк Тајмс пише о Београду као једној од нових престоница светског туризма, а Марина Абрамовић одржава перформанс који прате светски медији као прворазредни догађај у обновљеном Музеју савремене уметности, поредећи изложбу са њујоршком. Ако сам и имао дилему због чега је један од највећих светских вајара Александар Рукавишников пристао да направи споменик Стефану Немањи, та дилема је коначно отклоњена.
И они раде за нашу мрежу. Духови Моме Капора и Минимакса толико су моћни, док Бора из Љубљане и даље управља игром, да масовно хипнотишу не само српско јавно мњење, већ и Си Ђинпинга, Џоа Бајдена, Владимира Путина, Бориса Џонсона, Ангелу Меркел, Емануела Макрона, Реџепа Тајипа Ердогана, Виктора Орбана…
Али, у Београд је, по ко зна који пут, дошао Борис Дежуловић. Објавио је свој роман романтичног наслова „Јебо сад хиљаду динара“ и читав пројекат обелоданио јавности. Узалуд смо, дакле, дали улице Тину Ујевићу, Ивану Мештровићу и Антуну Густаву Матошу, трећеразредни писац из села с десетак кућа код Сплита нас је разоткрио.
Шта нам друго преостаје, него да тражимо од Словеније да нам изручи Бору Чорбу, убицу Београда. Сведок је Б.Д., тренутно настањен, ваљда у Сплиту.
П.С. Није пристојно да ти кажем да си глуп, Борисе Дежуловићу, али уместо те неоспорне чињенице која ће остати наша мала тајна, препоручујем ти да одслушаш Борину баладу „Остани ђубре до краја“. Оптуживши Мому Капора, Бору Ђорђевића и Минимакса да су убили Београд, показао си да, и када користиш метафоре, немаш трунке части и обзира. Али и такав какав си, увек си добродошао у нашу малу, двомилионску касабу.
Надам се да ће ти моје писмо помоћи да продаш бар једну књигу више, јер „јебеш хиљаду динара, боље су две“. То је твој план и животни мото. Сада ћу ти коначно дешифровати наш план, који заиста постоји. Послушај Борину баладу „Добро јутро“. То је Београд! – закључио је Весић.
