Борис је као син школског учитеља Софрона Коверде, живео у мирном месту Царевине Русије Вилњусу све до своје десете године када у његово место упадају Бољшевици који тада окупирају целу руску земљу, након чега масакрирају и читаву породицу Романов заједно са царом и царицом.
Мали Борис тада присуствује стравичним злочинима које је лично гледао. Комунисти су се иживљавали над његовом породицом, пријатељима, комшијама – испред њега свирепо убијају и породичног свештеника Лебедева. Тада је његова фамилија као и многе друге била приморана да напусти своју Отаџбину, док је он себи урезао само један циљ – освета!
Преселивши се у Пољску, растао је и сазревао уз монархистичку идеју чекајући погодан тренутак. Такав тренутак уследио је пуну деценију касније – један од главних учестника атентата на царску породицу Романов, Петар Војков као сада бољшевички амбасадор стиже у његово место пребивалишта. Двадесетогодишњи Борис био је спреман, чекао га је са напуњеним шаржером на железничкој станици у Варшави.
Тачно у 9:55 када је бољшевички злочинац који је лично обезбедио сумпорну киселину којом су уништавали посмртне остатке Романових, требало да уђе у воз – Борис Коверда је извадио пиштољ. Уз повик „Умри за Русију“ почео је да засипа осветничке метке у њега. Војков је покушао да побегне али му млади Коверда то није допустио, наставио је да трчи за њим и да га засипа мецима све док Војков није пао и непомично остао да лежи.
Осветник царске Русије се потом спокојно предаје полицији, уз признање да је он тај који је убио Војкова. Осуђен је на доживотну робију али је пуштен 1937. када долази у нашу Краљевину коју је сматрао најбезбеднијим местом уточишта за Белогардејце али и њему веома блиску идеолошку државу с обзиром да је и он сам себе сматрао демократски настројеним Монархистом, каквог уређења је и била наша држава тада. Ипак, по завршетку рата морао је да избегне у далеку Америку где доживљава старост и умире у 80. години живота.
