Вече уочи почетка писања овог текста, на Првом каналу Радио-телевизије Србије, приказан je документарни филм под називом Сарајево. Морам признати да сам неке ствари о том граду први пут сазнао гледајући овај документарац. Посебну драж филму дали су његови учесници, утицајни интелектуалци пореклом из Босне и Херцеговине, који су износили своја гледишта на тему Сарајева некад и сад. Сваки од њих је харизматична личност на свој начин, но један се ипак издвајао по свом ставу и увидима. У питању је најпознатији Сарајлија свих времена – Емир Кустурица.

За аутора овог текста, најупечатљивији део поменутог филма је сами крај, тачније завршни део у коме професор Кустурица говори о потреби да се каже истина о свему, па и о Сарајеву: без аутоцензуре, опортунизма и приклањања mainstream опцијама ради медијске проходности. Доследно држање оваквог става, међутим, има своју цену и нема сумње да се Кустурица због својих речи изнетих у документарцу додатно замерио сарајевским политичким структурама моћи. Та врста замерања, међутим, људе са ставом не може заобићи ни на другим странама – тако се због скорашњих критичких осврта који су везани за стање у Србији професор Кустурица замерио и неким овдашњим структурама моћи.

Не треба, додуше, бити генијалан човек попут Емира Кустурице да би се уочило катастрофално стање српског друштва. Чак и ван оштре политичке кризе која је тренутно актуелна, уколико ствари око нас осмотримо непристрасно, регистрoваћемо упадљиве појаве које одају хроничну болест. Клиничка слика те болести се очитује кроз бујање кладионица и ријалити шоу програма, доследно спровођење принципа партократије, пораст негативне селекције на свим нивоима, усавршени модел биополитичке моћи и нове методе друштвеног инжењеринга. А сцене „ношења“ људи на хаубама аутомобила, које смо до сада могли да видимо само на холивудским филмовима, нису ништа друго до посебно болне и гнојне ране које се отварају под спољашњим притиском.

Пример прослављеног српског редитеља само ми је дао додатни импулс да и лично – као свештеник, писац и академски грађанин – кажем нешто по савести, осећају и знању на тему стања нашег друштва. У том погледу, од тренутно актуелне феноменологије протеста о којој готово сви говоре, акценат текста ћу на самом почетку пребацити на дубинске узроке кризе, а на протесте ћу се вратити нешто касније. Наиме, тешке болести се не решавају лековима за снижавање температуре, иако је и њу потребно регулисати: температура (односно тренутна оштра поларизација у друштву) је последица, а не узрок. Зато треба избећи замку занемаривања генератора настале ситуације јер решење није у једноставном елиминисању симптома. Тако, примера ради, једноставним укидањем малочас поменутих ријалити шоу програма несумњиво ћемо смањити „температуру“ друштвеног организма, оличену у медијском примитивизму којим се подстиче насиље и свеопшти простаклук, али нећемо елиминисати узрок болести. Ријалити програме је, сасвим несумњиво, одавно требало и укинити и забранити – успут, буди речено, аутор овог текста је истовремено и аутор првог текста против ријалити шоу програма у Србији, објављеног пре пуне две деценије под називом „Интерактивно губљење приватности“, у време када су тек кренуле најаве Великог Брата на телевизији B92. Ипак, само укидањем и забраном неће бити укинут и узрок њиховог настанка. А уколико не пронађемо и не елиминишемо узрок, појавиће се неки нови „симптом“ друштвене болести и све ће кренути изнова, можда још јачим интензитетом.

Потребно је, дакле, ићи дубље од анализе суморне дневно-политичке свакодневице и уклањања последица – конкретно, први корак је темељно проучавање „анамнезе“ стања нашег друштва. Уколико тој теми приступимо објективно, уочићемо да већ пуних осам деценија живимо у некој врсти прикривеног ванредног стања. Анамнеза показује да је почетак болести српског друштва, без икакве сумње, везан за трагични тренутак када је насилним револуционарним превратом на власт дошао отворено антисрпски (и антихришћански) комунистички режим кога су предводили људи конспиративних надимака, чије биографије и дан-данас не знамо поуздано. Од тог тренутка је потпуно завладала болест везаности за партијско-идеолошку припадност као идентитетско обележје, која је тежила да замени или, макар, да потисне и учини секундарним сваки други идентитет. Истине ради, треба рећи да је болест партијашења у Србији завладала доста пре Другог светског рата, на шта је Србе упозоравао још Свети Владика Николај Велимировић („Србине, слушај Христа, а не политичаре“), но комунизам је ту болест после рата довео до степена који је претходно био незамислив. Болест је из деценије у деценију напредовала, те се од своје почетне, просте, комунистичке форме, временом развила у далеко сложенију, криптокомунистичку. Сам термин „криптокомунизам“ је неко веома луцидно сковао да би описао суштину идеолошког наследника идеје која је ову земљу завила у црно (или црвено, како год желите). У том смислу, криптокомунизам је сасвим одговарајући термин за партократски феномен које имамо у пост-комунистичкој епохи Србије. Вирус је, дакле, значајно мутирао и добио нова својства (у виду нових политичких идеја, циљева и програма), но иако мутант, доследно је задржао своје суштинско обележје – идентитетско везивање народа за партијску припадност.

Како је могуће да партократско-криптокомунистичка схема опстане све ове деценије, и поред страшних последица које оставља по наше друштво? Могуће је итекако, стога што је њен главни покретач масовно народно прихватање лажи и навикавање на њу. Чињеница да до данас, као народ у тоталитету, нисмо оштро одреаговали на лаж партијског идентитета и одбацили га као фалсификат постојања, довела нас је до тога да и сада живимо у држави која има безбројне партијске скраћенице од три-четири слова које се прихватају у идентитетском кључу и које нас трагично деле. Тако се у Србе, тај стамени народ Косовског завета, увукао антикосовски менталитет партијашке бескарактерности. Управо то је омогућило да се различити режими и политички „дресови“ све ове године и деценије константно мењају, а да партократска философија све време опстаје и добија на снази. Масовно усвојен менталитет лажи је, истовремено, главни разлог зашто свим структурама моћи, било онима са левице или деснице, режиму или опозицији, сметају људи који сведоче истину.

Вратимо се сада на тренутне догађаје у Србији и применимо закључке до којих смо дошли. Примарни иницијатор огромне друштвене кризе, која сваким даном прети да прерасте у грађански сукоб неслућених размера, је трагична погибија људи у Новом Саду и тежња да се овај догађај до краја испита, да правда буде задовољена и да се уведу важне системске промене. Истовремено, катализатор кризе је вишемесечно незадовољство накупљено због литијумске контроверзе, које је додатно допринело масовности тренутних протеста. Да не бих био недоречен у ставу, рећи ћу сасвим отворено: сматрам да студентски протести имају реалан основ свог покретања и да су темељне реформе у системском смислу за које се студенти залажу апсолутно неопходне. У том смислу, студентима свака част на одважности, тежњи за истином и правдом, као и делатном осећају друштвене одговорности. Истовремено, да бих био потпуно доречен у ставу, додаћу и ово: једнако сматрам да постоји реална опасност да студентски протести буду изманипулисани од стране људи који нису ни студенти и нити их занима истина и правда. У прилог те тезе говори и чињеница да, док завршавам овај текст, са више страна добијам поруке везане за скандалозну представу у којој је Српска Православна Црква на крајње примитиван начин изврнута руглу, а застава Србије (која на себи носи Часни Крст) брутално оскрнављена, при чему се инспиратори и организатори тог чина крију иза студената и њиховог протеста. То је сасвим довољан разлог да се српски студенти јасно и гласно ограде од свих личности које мрзе и српску Цркву и српску државу, као и да добро обрате пажњу на деловање структура моћи које су ван наше државе, а имају своје интересе на овим просторима. Ако о томе не буду водили рачуна, може се (не дај Боже) десити да буду искоришћени на сличан начин на који је партизански покрет отпора изманипулисан на крају рата од стране комунистичких револуционара и партијских комесара.

А како смо опет дошли до незаобилазне теме смрдљивих трагова комунизма, поставио бих питање најпознатијим борцима и „боркињама“ за грађанска права у нашем друштву: зашто сте све ове године заборавили невине цивиле на чије главе су се обрушавале идеолошке „надстрешнице“ током комунистичке тираније? Подсетио бих да смо, као држава, са систематичним пребројавањем и именовањем жртава комунистичког терора после 1944. године почели током 2009. године, и то покренути највећим делом чињеницом да су Европски парламент и Савет Европе претходно донели препоруке за све европске земље које су биле под комунизмом, а имају жељу да се придруже ЕУ. Препорука ЕУ је била сасвим јасна: неопходно је испитати све злочине које су тоталитарни режими извршили над цивилима у односним државама. Широј јавности је, притом, познато да је државна Комисија којој је поверено истраживање на том пољу, радила у веома тешким условима и да је доживљавала сталне опструкције, чак и од једне политичке партије која је била коалициони партнер власти. Но ако су неки политичари из чисто идеолошких разлога кочили рад ове комисије, зашто најмоћније грађанске иницијативе до дан данас нису дале подршку да се попишу све комунистичке „надстрешнице“ и именује сви невино страдали радници, привредници, лекари, професори, студенти, свештеници…?

Народ који је себи дозволио да у његовој матичној држави готово свуда постоје необележене масовне гробнице невиних жртава (чак и испод неких великих спортских стадиона), нема изгледа за бољитак уколико од Бога не затражи опроштај, а од себе самог истину, пуну истину и ништа друго до истину. Уколико ту реалност не видимо и у односу на њу се у овој кризној ситуацији не проценимо, протести неће донети бољитка и у коначној линији опет могу послужити за остварење принципа „сјаши Курта да узјаше Мурта“. Изразито је, дакле, важно да као друштво имамо потребу за целовитом истином, на непристрасан и темељан начин. У том погледу, криптокомунизам је прва баријера коју треба срушити. Нажалост, нисам сигуран да ће се то и десити јер криптокомунистичка логика у неким темама обједињује непомирљиве противнике у нашем друштву. Навешћу једноставан пример. Наиме, сасвим је јасно да постоји унисон став владајућих политичких фактора у Србији, опозиционих актера са левице и најмоћнијих невладиних организација да такозвана Кућа цвећа треба да остане то што јесте. Ако је већ тако, зашто се онда, у име истине и правде, њен амбијент не прошири каменим таблама на којима ће бити уклесана имена свих Београђана који су страдали под „надстрешницама“ Брозовог режима? Утврђено је, комисијски и званично, више десетина хиљада имена цивила које је тај режим брутално побио по принципу преког суда, и то после изгона нациста из државе – који је разлог да та имена не стоје урезана на зидовима поменутог топонима, управо у име историјске истине? И зашто се управо данас, када са пуним правом тражимо правду за невино пострадале људе у Новом Саду, претходни захтев макар успутно не појави од стране неке веће НВО или познатог интелектуалца са левице? Разлог је једноставан: међу корифејима такозваног лево-либералног грађанског сектора у Србији нема људи који бескомпромисно захтевају истину као главну вредност, већ су и сами или идеолошки усмерени или интересно подређени (или обоје). Другим речима речено, тај сектор нема аутентичне сведоке Истине – уколико грешим у свом закључку, волео бих да ме неки од другосрбијанских корифеја демантује и јавно подржи иницијативу коју сам навео.

Све напред речено говори да уопште не треба да нас чуди то што као народ у последњих неколико деценија константно упадамо из кризе у кризу. Исто тако не треба да нас чуди то што нас константно оптужују да смо злочинци, иако смо доживели етничко чишћење у Хрватској, још увек се боримо за елементарна права у Црној Гори, а на територији своје сопствене државе (Косову и Метохији) нас свакодневно гоне као дивљач. Зар не видимо разлог мистичке природе за такво стање? Бар за нас који смо православни хришћани ту не би смело бити недоумице јер је јасно да Бог допушта да нам други наносе неправду зато што нисмо спремни да се темељно обрачунамо са лажима и да се као народ вратимо Истини. У том смислу, уколико нас новосадска трагедија не покрене да темељно разрешимо дилеме око свих трагичних „надстрешница“ које су до данас падале на главе грађана Србије, било које да су вере и нације, сигурно нећемо постићи оздрављење друштва и по ко зна који пут ћемо ставити фластер на рану која није очишћена како треба, а агонија ће се даље наставити са неким другим актерима.

Истина, пуна истина и ништа друго до истина – то је једина терапија која може исцелити наше лажју оболело друштво. То је једини пут нашег избављења из дубиозе у коју смо упали. А метод је једноставан и лако применљив већ на микросоцијалној равни: свако од нас, где год да је и шта год да је, треба да говори истину. „Криво седи, право реци“ – па куд пукло, да пукло. То подједнако важи и за политичаре јер међу њима посебно треба да буде (и верујем да има) истинољубивих људи. С тим у вези, сетимо се приче по којој је чувени српски мултипотенцијалиста друге половине 19. века, архимандрит Нићифор Дучић (који је поред црквене службе био и војвода, писац, историчар, академик, народни посланик…) изгубио своје посланичко место у тренутку када је гласао за неки предлог опозиције, само зато што му се тај предлог допао и што га је сматрао оправданим. Другим речима, као посланик владајуће већине подржао је предлог опозиционе мањине, и то без икаквог интереса, „прелетања“ или неке задње намере – учинио је то искључиво зато што је сматрао да је предлог добар. Видимо да је већ тада то значило губитак политичког положаја и стечених привилегија, али је зато Нићифор Дучић, због свог челик-карактера, ушао у историју и до дан данас остао упамћен. И памтиће се док је српства.

Тежња за Истином је главни разлог зашто су поготово данас значајни аутентични српски интелектуалци који немају длаке на језику – они дају пример шта значи бити човек чврстог карактера. Истовремено, такви људи су „терапеути“ у процесу оздрављења нашег друштва јер својим примером, који се своди на сведочење истине по сваку цену, представљају лек за друштво које је вишедеценијски уроњено у лаж. Једини већи друштвени терапеути су свети Божији угодници, а њих, авај, као да је нестало у нашем времену. Помагај Господе јер неста светих (Пс 12, 1), тужни је вапај нашег поколења…*

У јеванђелском зачалу у коме се описује тренутак када је Господ наш Исус Христос предан јудејским првосвештеницима, и када га, окруженог књижевницима и старешинама, испитују, лажно оптужују и ударају, постоји занимљив детаљ који Апостол Јован два пута помиње, а тиче се Апостола Петра, који је стајао напољу, посматрао из даљине шта се дешава и грејао се поред неког огња који беше наложен (ср. Јн 18, 18-25). Поменути догађај ме је подсетио на чињеницу да смо, по људској слабости и „страха ради јудејског“ (уп. Јн 20, 19), тако често склони да се „грејемо“ у топлини своје приватности док се неко „мрзне“ у јавности. Можда је то разлог због кога, као српски православни свештеник, нисам више могао гледати децу која на цичи зими стоје по улицама са транспарентима у рукама, а да не испишем ове редове које ће, вероватно, подржати изразита мањина, а сасвим сигурно их неће подржати политичка елита (ни власт ни опозиција). Но текст свакако нисам писао са циљем да се било коме допаднем (понајмање структурама моћи), већ да кажем истину, онако како је, као слуга Бога Живог и Истинитог, лично осећам.

А што се тиче нашег брата у Христу Господу, господина Емира Кустурице, са чијим примером сам почео текст… Људи попут њега, који имају стручни ауторитет и одважност да отворено кажу шта мисле, неизмерно су важни у свету који се свикао на разне симулације и симулакруме. Они су, истовремено, и драгоцени капитал са којим изнова можемо изградити Србију, онакву какву су наши славни и пожртвовани преци сањали, за њу се борили и свој живот полагали. С тим у вези, прота Дарко Ђого ономад написа да Кустурици не треба наша помоћ и подршка, због напада који су усмерени на њега. Ту се потпуно слажем са овим (као што му само име каже) даровитим српским свештеником. На његову констатацију бих само додао: професору Кустурици наша подршка заиста не треба, али зато нашем друштву његова подршка итекако треба.

И не само његова, већ и подршка свих људи којима је Истина, а пре свега, Ипостасна Истина –Христос, највећа вредност.

Јер Истина је та која ослобађа (ср. Јн 8, 32).

Уочи Савиндана, лета Господњег 2025.

Презвитер др Оливер Суботић

iskra