Након сребра на европском првенству у фудбалу за младе, тадашања државна заједница Србије и Црне Горе је 2004. године на олимпијске игре у Атини долазила као велики фаворит, можда и за најсјајније одличје. Од оптимистичних процена букмејкера који су нас сврставали у сам врх, до момента када се водимо као потпуно аутсајдери и туристи на озбиљном турниру, прошло је свега пар недеља: највећи број узданице те селекције, просто је, под различитим изговорима, одбио да наступи за државни грб.
Неки су били „повређени“, неки заиста повређени, појединци су схватили да су им двогодишњи уговори са клубовима битнији од доживотног са отаџбином, а одређене звезде су просто закључиле да им је лепше хватати спонзоруше по сепареима престоничких клубова него да се презнојавају у Атини.
Тек, од 24 сребрна момка који су лето пре тога окачили сребро око врата, свега 5 их је ишло у Атину – међу тих пет био је и Никола Милојевић, тада голман Хајдука из Куле. Милојевићев је, случај, међутим, специфичан.
Наиме, у провинцијском клубу, тада практично приватном власништву тајкуна Николе Џомбе, плате су стизале у виду прасетине, беда је била обавеза сваког појединца, а многи од њих су играли у полуробовском статусу. Баш тада, јавила се ФК Москва, тада са европским амбицијама – и рекла, Никола, требаш нам. Одлично, одговорио је Милојевић, задовољан милионском понудом – тачно је толико износила. Милион долара за комплетан уговор.
Али, видиш, додали су Руси, због различитог календара, потребан си нам одмах, заборави Олимпијаду и репрезентацију. Е, видите, браћо Руси, онда ништа, гледамо се у неком другом филму, одговорио је Милојевић.
Стао је на гол Ц репрезентације, свестан бламаже која му предстоји и свестан пропуштене животне прилике: у три утакмице, примио је 14 голова, био међународна спрдња заједно са тим једва састављеним тимом и завршио на последњем месту у групи.
После Олиимпијаде, Милојевића није чекала никаква награда. Није га чекало ни хвала. Ни тапшање по рамену. У разговору са потписником ових редова, упућеним у сва тадашња дешавања, само је кратко, са осмехом одговорио: То ми је била обавеза, другачије није могло.
Никола никада више није бранио за репрезентацију, али га је фудбалски пут одвео у Португал, где се добро показао и материјално обезбедио. При последњем сусрету, пре пар година, подсетио сам га на ову епизоду. Остарио је, променио се, сазрео, али је остао тај дечачки осмех. И исти одговор.
То ми је била обавеза, другачије није могло. И опет бих исто. Нека овај текст, Николи, националном светионику, заборављеном као што је и много светионика пре њега, буде то тапшање по рамену, које је изостало, а није смело. Хвала, брате!
Томо Ловрековић