Да се пред њих није испречио солунски ратних Александар Мишић, Скојевци из села Каменица би можда и порушили читав споменик Синђелићевим јунацима на Чегру, али је један од идеолошки зајапурених скојеваца ипак стигао да хицем из пиштоља откине један брк на Синђелићевој бисти.
Јуриш са циљем рушења Споменика Синђелићевим јунацима на Чегру, у време идеолошке комунистичке зајапурености после Другог светског рата када је певање песме „Ој војводо Синђелићу” сматрано демонстрирајем екстремног српског нациоализма и шовинизма, замало нису извели Скојевци из села Каменица.
Срећом, када је чуо куд су кренули и шта су наумили пред них је у последњем тренутку стао старина, солунски ратник Александар Мишић говорећи им да је сулудо то што намеравају да раде и ураде. Тако је чика Александар успео да заустави ову скојевску акцију, али је један од њих ипак успео да опали метак и пиштоља и откине брк на бисти војводе Синђелића.
Откинути брк је практично преко ноћи враћен и заварен на Синђелићевој бисти, а читав догађај чуван је деценијама као велика тајна међу нишким комунистима.
И сами су очигледно били свесни да је ова скојевска акција могла да постане и још једна велика „српска брука”. Али, са чувањем ове тајне изостала је и свакако потребна захвалност племенитом солунцу из Каменице, Александру Мишићу који је ипак успео да уразуми младе комунисте да одустану од своје сулуде акције.
-„Аман људи, ви изгледа нисте свесни шта сте наумили и да тиме можете окаљати образ за сва времена! Зар војвода Синђелић и његови јунаци, чије су лобање узидане у најстравичнији споменик на свету Ћеле кулу, заслужују да им то учине потомци народа којем су припадали и за чију су слободу у боју са Турцима и пострали”, речи су којим је чика Александар уразумио каменичке скојевце.
А ову тајну потписнику ових редова открио је у једном разговору историчар у пензији Богомир Станковић, који је дванаест година био директор Народног музеја у Нишу и рецезент књиге „Чегарски бол”, вишедеценијског чувара Споменика на Чегру Селомира Селета Марковића.
Станковић још наводи да је са Споменика на Чегру после Другог светског рата нестала на којој је писало када је подигнут и коме је посвећен, као И да је априла 1927. године отварању и освештењу споменика присуствовао И краљ Александар.
Чегарски споменик је иначе на међи између атара села Каменица и Матејевац и честе су зађевице између мештана два села око тога „чији је то споменик” и ко полаже „више права на њега”!
Извор: Нишке вести
