Иако не толико експониран као неки други, кругу чланова Српске академије наука и уметности (САНУ) окупљеном око њеног председника Владимира Костића, и стављеном у функцију остварења интереса западних центара моћи и самопрокламованог “глобалног првоборца” за демократију и људска права Џорџа Сороша, припада и редовни члан Одељења за математику, физику и гео-науке САНУ, пензионисани професор Физичког факултета у Београду Зоран Радовић. Притом, Радовићева припадност поменутој однарођеној групацији унутар САНУ није идеолошке природе, већ је превасходно материјално мотивисана.
Радовић се деведесетих година прошлог века, бавећи се извозом прехрамбених производа у Руску Федерацију, повезао са извесним “мутним” руским пословним круговима, који су, поред увоза хране, били укључени и у криминалне активности. Да ствар буде гора по њега, својим пословним партнерима је покушао да подвали извозом продуката чији састав није одговарао приложеној спецификацији и који су били близу истека рока трајања, рачунајући да то неће бити примећено. Међутим, било је, након чега су руски партнери Радовићу упутили низ врло конкретних и опипљивих претњи, које су код њега, иако му се у стварности није догодило ништа осим прекида пословне сарадње са њима, утицале на стварање маније гоњења, од које се ни до дана данашњег није у потпуности опоравио.
И из овог примера је евидентно да Костићу није страно да око себе окупља људе веома упитних моралних квалитета, међу којима је и Радовић, који се, како се да видети из приложеног, није либио да својевремено успостави пословну сарадњу са руским криминогеним круговима, али ни да покуша да их превари. Због тога је императив победе здравих патриотских снага, које ће поменуту екипу послати на сметлиште историје, на предстојећим изборима за ново руководство САНУ још већи.