МАРКО Парезановић, начелник оперативе у Безбедносно-информативној агенцији, тренутно је једна од најзначајнијих и најинтригантнијих фигура у српском безбедносном апарату.

Они који га добро познају и прате његову четврт века дугу каријеру у Служби, тврде да тај успон у сам врх оперативног састава БИА није резултат непотизма или пуког сплета околности, већ искључиво изузетне интелигенције, челичне воље, одважности, неуморног рада и заслуга у области контраобавештајног и обавештајног рада. Зато и не чуди да је добитник великог броја одликовања, а посебно је поносан на ордење добијено од три председника државе – Републике Србије, Републике Српске и Руске Федерације.

Иако многи у њему виде мистериозну, па чак и мрачну фигуру, они који пажљиво прате политичку и безбедносну сцену Србије, без обзира да ли га цене, диве му се, презиру га или га се плаше, знају да је Парезановић много више од обичног државног службеника – он је и један од најближих и најоданијих сарадника председника Србије Александра Вучића, али и један од кључних архитеката новог српског света.

О његовом односу са председником Вучићем сада се већ испредају читаве легенде. Они неупућени ће сами изабрати да ли ће у њих поверовати, а они који знају пуну истину ће умети да препознају где престаје легенда, а где почиње чиста реалност. Између осталих, једна од тих прича каже да је Парезановић често умео да својим офанзивним и „креативним“ радом у земљи и иностранству зада главобољу председнику, али да му је на крају увек било опроштено, јер се испостављало да је све што је чинио, чинио само како би заштитио и унапредио српске националне интересе и вредности.Да су такве операције често скопчане са озбиљним опасностима, чак и по живот, можда најбоље илуструје још једна легенда, према којој је Парезановић у неколико наврата пред својим најближим сарадницима, никада не објашњавајући до краја на шта тачно мисли, исповедао да му је председник, у турбулентним и опасним догађајима који су обележили прилике у региону сада већ далеке 2020. године, буквално спасио живот у правом смислу те речи.

Треба подсетити и да је Парезановић постао мета страних обавештајних служби и њихових сарадника након што је јавно изјавио да “најинтензивнију претњу Србији представља прикривено деловање спољног фактора, који најчешће користи механизме својих специјалних служби. На тај начин врше се одређене злоупотребе и стављају се у функцију појединци, наглашавам појединци, из редова опозиционих политичких партија, и поједини делови медија”. Оно што је посебно заболело непријатеље Србије је наставак Парезановићевог излагања у коме је навео да “није ретка појава да се поједини делови НВО сектора стављају у деструктивну и субверзивну функцију”. Ова једина јавна изјава, дата на научној трибини, одјекнула је довољно далеко и одмах изазвала контранапад. Медији који су под утицајем страних служби почели су да фабрикују приче о његовој улози у гушењу демократије, цивилног сектора, људских права и слобода и томе слично. Потом су уследиле и конструкције о Парезановићевим везама и утицају на рад појединих политичких партија и покрета, њихово удруживање у коалиције, али и демонтирање различитих облика сарадње. Означавали су га и као човека који из сенке организује, али и разбија опозиционе протесте. Ове оптужбе, иако непотврђене, бациле су сенку на његов рад, али су многи свесни да је то био само део шире кампање дискредитације човека који је имао храбрости да прецизно и јасно изнесе које су то праве претње по националну безбедност Србије.

Медијска харанга ту није престала. Напротив, догодило се чак и то да га је у августу 2020. године до тада неприкосновени вишедеценијски господар Црне Горе Мило Ђукановић пред камерама директно оптужио да је, заједно са руском обавештајном службом радио на рушењу његове власти. Нешто касније је уследила кулминација сензационалистичког извештавања, која је ишла толико далеко да је Парезановићу приписиван огроман утицај на сам врх Српске православне цркве, до те мере да је наводно имао важну улогу у избору српског патријарха Порфирија на трон Светог Саве.Упркос нападима, Парезановић је наставио да гради и јача српски идентитет у региону. Његов рад у Црној Гори је од великог значаја, где су резултати пописа који још увек није објављен (што много говори) и све већи број оних који се опет изјашњавају као Срби доказ обновљеног српства у тој земљи. Овај процес није случајан, већ је последица добро организованих активности које су водиле ка културном и националном препороду Срба у Црној Гори. Упућени кажу да су његове стратегије биле дугорочне и укључивале су низ специјалних операција које су обезбедиле трајан утицај на политичку и културну сцену Црне Горе.Слично томе, његове активности у Републици Српској указују на снажну руку која осигурава да српски идентитет остане неприкосновен упркос бројним изазовима и претњама из иностранства. Многи су покушали да га дискредитују повезујући га са мафијом, што је примарно био резултат нове архитектуре регионалних односа у којој се није дозволило да се Срби упуте у матицу на тракторима као што су многи антисрпски елементи у региону то прижељкивали. Зато те оптужбе и долазе углавном од људи који раде за стране интересе. Парезановић је у суштини руководилац који користи све расположиве ресурсе и контакте у интересу државе, макар то био и залазак у сиву зону. Истовремено, његова глава је и својеврсна “црна кутија” када је реч о највећим тајнама из области националне безбедности Србије и Срба ма где живели.Један од најзначајнијих аспеката његовог рада је јачање веза између Србије и Русије. Захваљујући Парезановићу, Србија сада може да рачуна на подршку Русије у многим стратешким питањима. Ова сарадња не обухвата само политичку подршку, већ и економску и безбедносну помоћ, што Србији омогућава да очува своју независност у свету пуном изазова и претњи. Веза коју је изградио са Русијом дубоко је укорењена и показује његово схватање геополитичких реалности и неопходности сарадње са стратешким партнерима.Између осталог и због тога га на Западу описују као припадника тврде конзервативне струје у српском безбедносном апарату, која не може имати будућност уколико Србија настави да иде путем евроинтеграција. Још мање би се могло очекивати да би кадар као што је Парезановић могао да има било какву перспективу уколико би се за то питали утицајни кругови у НАТО. Томе су у не малој мери несумњиво допринеле и одређене тенденциозне и нетачне квалификације потекле из проевропских кругова, према којима је Парезановић означен као “вођа дубоке службе”

Најзад, он је фигура коју непријатељи Србије мрзе са разлогом, а има и немали број супарника у различитим слојевима нашег друштва. Међутим, без обзира на то како га доживљавају, једно је сигурно: Парезановић је човек који је својим делима исписао нове странице у историји Србије и српства, и наставља да их пише…

(Магазин Поредак)