Да је Русима био на челу Партије и државе Јосип Броз Тито, и Руси би данас већински (као Срби, 90:10 осто) писали своје језик латиничким писмом, али Стаљин је зауставио планирано убијање ћирилице међу Русима.
Веома занимљив текст Рине Бикове под насловом „Како је руски језик вековима одолевао латинизацији“ (објављен 8. фебруара 2019. на Царси) веома је поучан за српске лингвсите и српске власти, наравно, ако буду они хтели да прочитају наведени текст.
Унајкраће препричан текст
Већ на почетку текста Рина Бикова полази од проверено тачне чињенице на овај начин: „Тема ћирилице коју потискује латиница спада међу најболније теме српског друштва.“ Она, даакле, полази од већ сасвим довољно потврђених и у бројним књигама у нас објављених истрживања и доказа да су Срби после погубног Новосадског договора о српскохрватском јеизку (1954) смишљено од комуниста у Југославији, специјалним мерама насиља и политичких притисака власти, Србе већински (90:10 одсто данас) полатиничили за последњих седамдесетак година смишљено и лукаво, после више векова претходних успешних одолевања Срба да замене своје ћириличко писмо које је у основи српског националног и културног идентитета у трајању дужем од хиљаду година.
Р. Бикова нама читаоцима у Србији предочава чињенице које потврђују да је полатиничавање ћириличких Руса и других народа у Русији и, касније СССР-у био процес који је тамо долазио с латиничких (католичких) народа са Запада, посебно с подручја Пољске, као прве граничне државе с Русима и другим ћириличким народима с подручја разбијене велике раније државе СССР-а.
Спомињу се и имена из власти и из лингвистичке науке који су се бавили покушајима полтиничавања (и) Руса као највеће православне (ћириличке) тетриторије у свету. Странци, као и западњаци у самој Русији, и после реформе ћирилице Петра Првог истицали су Русима да обновљено руско писмо и даље „није довољно савршено, јер су само у латиници сагледавали чисто савршенство“. (Веома слично југословенским комунистим који су српску ћирилицу објашњавали као „застарело писмо с којим не можемо у свет и Европу“.) У отпору полатиничавања Руса истицао се цар Николаја И у чије време је истакнута ћириличка одбрамбена теорија званичног придржавања народних вредности, чија је парола била ,Православље, самодржавност, народност‘.“ Међутим, 1833. године објављен анонимни рад „Искуство увођења нових руских слова“ (ОПЫТ WЕДЕНИЯ НОВЫХ РУССКИХ ЛИТЕР).
Главна идеја тог рада је било зближавање „варварског“ руског језика са европским. Наводно, мешавина латинице и ћирилице, уз доминацију латинице, даје „лепоту словима“, и када се то уведе онда „странци неће наша слова доживљавати као полуазијска“. Још даље је отишао Пољак К. М. Кодински, који је 1842. године издао књигу „Поједностављење руске граматике“, где је предлагао да се руска ћирилична азбука потпуно замени латиницом. Чувени руски књижевни критичар Висарион Белински је за ову књигу рекао да она предлаже „отежавање“ руске писмености, мада је и сам, као западњак, предлагао да се „Й“ замени словом „Ј“.
Занимљиво је да је управо то у Србији пошло за руком Вуку Караџићу, који је био добро познат Белинском. Спомиње се Иван Куљжински, у раду под насловом „О значају Русије у породици европских народа“ (1840) писао је следеће: „Ако се пође од азбуке, може се стићи до формирања језика, до облика грађанског начина живота, па чак и до богослужења, које Западни Словени врше на латинском језику“. Чувени професор је сматрао да латиница не може адекватно пренети гласове словенског језика: „Погледајте овај низ латинских слова (СЗЦЗ), окупљених само са циљем да у пољском језику изразе један словенски глас: „Щ“.
Сличност између Бодуена де Куртенеа и нашег П. Милосављевића!
Спомиње се, зтим, познати руски лингвиста, Пољак Јан Бодуен де Куртене, који је у једном свом чланку посветио доста простора описивању предности „обле“ латинице у односу на „угласту“ ћирилицу, тврдећи да „постоје људи којима је време драгоцено и <…> који теже свеобухватном увођењу истог календарског система, истих мера за тежину и других мера, исте валуте, итд., итд.“ Он је уједно сматрао да не постоји никаква опасност по национални идентитет, с обзиром да се „и за изражавање математичких вредности свуда користе латинска и грчка слова у споју са арапским цифрама“. (Ми додајемо да је њему, Бодуену де Куртенеу сличан у нас данас проф. др Петар Милосављевић који сматра да је Србима „ћирилица неважна за идентитет“.)
„Одјек“ латинице се примећује и у руском начину преузимања израза из страних језика, као што су удвојени сугласници у руској позајмљеници уколико они постоје у изворној речи, на пример „оккупация“, „иллюстрация“ и др. Велики руски лексикограф и етнограф Владимир Даљ је 1852. године у раду „О дијалектима руског језика“, написао да је то „супротно нашем језику“.
Посебно су познати покушји латинизације за време бољшевика. Владимир Лењин после успостављања нове власти у Русији био је склон увођењу латинице већ 1919. године. У то време министар за просвету Анатолиј Луначарски предложио је да сви језици нове државе пређу на латинско писмо. Лењин није био против те идеје, али се ипак уздржао од њене реализације код Руса. Али у Совјетском Савезу, формираном 1924. године, језици многих других народа СССР-а прешли су на латиницу.
Успешан Стаљинов отпор полатиничавању Руса
Од 1928. године је у СССР-у постојала чак и комисија за латинизацију руске азбуке. Међутим, већ 25. јануара 1930. године Политбиро Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика којим је председавао Стаљин наложио је Главној управи научних, научно-уметничких и музејских институција да обустави рад на том питању. Од средине 1930-их под Стаљиновим руководством се одиграва својеврсни „проруски заокрет“ у националној политици, па и азбуке малих народа за које је већ била осмишљена латиница прелазе на ћирилицу. У Совјетском Савезу то питање више није покретано.
После распада СССР-а 1991. године поједине бивше совјетске републике су поново прешле на латиницу (Молдавија и Азербејџан), док су друге засада остале верне ћирилици (Белорусија, Украјина, Таџикистан, Казахстан и Киргизија).
Треба истаћи да су Руси крајем 1990-их и почетком 2000-их доста користили латиницу на интернету и у телефонима, јер тадашњи софтвер није у довољној мери подржавао руска слова, али је та појава практично нестала током 2010-их, када је питање подршке руских слова у софтверу у потпуности решено.
На крају овог текста се истиче да и данас у Руској Федерацији ипак постоје и присталице латинизације азбуке. У више наврата је свој став по том питању износио руски етнолог и доктор историјских наука Сергеј Арутјунов. Њему припадају поједине публикације на ту тему, на пример „Ко се плаши латинице?“ („Кому страшна латиница?“, 2005). Он сматра да ће сви језици света неизбежно једнога дана прећи на „ошишану латиницу“. Међутим, његово мишљење у овом тренутку је у Русији потпуно маргинално. (Код нас ј Сергеју Арутјунову веома сличан по гледиштима на латиничење Срба наши академици Иван Клајн и Ранко Бугарски, али и низ других њима сличних који су за то да Срби, ако већ хоће практично у целом свету једноазбучје, да то буде у хрватској латиници.
У протеклих неколико година ћирилица и у дигиталном свету полако заузима место које јој припада. На интернету је руски језик у овом тренутку (децембар 2017. године) на другом месту по популарности. Још 2010. године се у свету појавио први домен на ћирилици – „.рф“. Затим су уведени домени „.срб“ (2011), „.бг“ (2014), „.укр“ (2014), и „.бел“ (2015) за Србију, Бугарску, Украјину и Белорусију. Поред тога, постоје и ћирилични домени „.каз“ и „.мон“ за Казахстан и Монголију.
Препричали смо овај значајан текст као опомену нашим борцим,а за очување српске ћирилице, уз верно цитирање.
Како је у Југославији и Србији уеспело оно што није успело у СССР-у и Русији?
Код нас у Југославији и Србији показало се да Југославија и Србија нису што и Русија и СССР и да Стаљин није Броз. Што се латиничења у Југославији и Србији туче, Броз и његови комунистички поклисари на власти били су неупоредиво успешнији у планираном затирању српске ћирилице. Српска руководства и лингвисти у институцијама за српски језик и писмо у Југославији и Србији не само да нису дали никакав отпор латиничењу Срба него су им у томе здушно (при)помагали а то и данас чине и власт и лингвисти посебно кроз заустављање предлога струци и властима да се српски правопис и Закон о службеној употреби језика и писма ускладе с уставном обавезом из Члана 10. Устава Србије и с праксом у Европи и свету.
Зато је полатиничавање Срба, за разлику од Руса, од 1954. године до данас, доведено близу краја (преостало је у јавнмости још десетак процената српске азбуке). Институције државе и лингвистике не чине оно што су учиниле институције државе и лингвисти у Русији. Југословенски и српски комунисти су успели да већински (90:10 одсто) полатиниче Србе захваљујући томе што су југословенски и српски комунисти били много лукавији од руских комуниста, јер су за Србе увели лепо звучеће лажну „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. То је била лукава, генијално осмишљена подвала Србима да се политичким насиљем данас и „добровољно“ латиниче, јер су, тобож, били у прилици да бирају писмо. Будући да је комунистичка власт сејала страх међу Србима ако спомену српско писмо, народ је прелазио на туђе писмо јер је навикаван на њега под специјалним притисцима.
Руски народ се лакш одупрео латиничењу јер им њихови лингвисти и комунисти нису нудили сачињено латиничко алтернативно писмо. Тако су Руси, као велики, моћан и многобројнији народ, до данас сачували у свом језику сто одсто ћирилицу. Срби су у „богатству двоазбучја“ и под „равноправношћу писама“ једва сачували и ових десетак процената. Јер, Срби нису многобројан и снажан народ и нису имали Стаљина него Броза на власти. Броз и његова власт успели су да убију ћирилица слично њеном линчовању у време забрана ћирилице и наметања латинице као у време ранијих окупација Срба и Србије.
Данашње српске власти с лингвистима успевају да се, што се српске азбуке и њене актуелне судбине тиче, задржи „И после Тита Тито!“
