Пре него што дамо одговор на постављено питање, запитајмо се када је уопште настала идеја о потреби за градским грбом. Природно, то се десило када је Београд први пут проглашен престоницом, што се десило на самом почетку XВ века под влашћу деспота Стефана Лазаревића. Нажалост, не постоји документ који може са сигурношћу да нам дочара како је заиста могао да изгледа. Забележено је да се развијао и мењао како је град падао од различите власти, све до времена Турака чији систем и култура нису познавали овакве симболе и обележја. Тако следује пет векова без помена ичега сличног све до XВИИИ века када ту улогу преузима Аустрија. Утиснут је на печат који ће се користити у званичне сврхе, а овај грб остати непромењен (и ретко употребљаван) све до почетка XX века када се јавља прва иницијатива за грбом који ће верно представљати свој град, и први пут икада – домаћу, српску власт.
Одбор уметника, хералдичара (хералдика – наука о грбовима) и државних саветика окупио се 1931. и формирао прави одбор који се састајао у циљу озбиљног браинсторминга, размене идеја и елемената који ће чинити грб престонице. Постављени су „каменови темељци“ на којима ће се градити слика:
- грб мора имати облик штита
- биће осликан националним бојама – црвеном, плавом и белом
- главни елементи на грбу биће река, лађа, беле зидине са кулом и капијом.
Расписан је конкурс на коме је победу однео млади сликар из Београда, Ђорђе Андрејевић Кун (1904-1964). То је исти грб који познајемо и данас. Ђорђево визуелно решење одабрало је плаву за боју штита, који истовремено симболише и ведро небо и бољу будућност, а белу за зидине Калемегдана које лако препознајемо. Његова широм отворена капија симболише слободу града. Река у дну представља исконску снагу Београда, а обојена је црвеном да ода пошту вечитом страдању и бурној историји сто пута рушеног града. Тако долазимо до једине мистерије на овом грбу – брода са пуним једрима. Његова симболика нас враћа у прве векове нове ере и жели да представи старину града и мноштво култура које су на њему оставиле траг – у питању је римска лађа и давни настанак Сингидунума.
Свети Сава на грбу Београда
Пре коначног решења, коју деценију раније, било је и других предлога којима није успело да постану симбол престонице. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца родило је нову потребу за стварањем националних симбола. Један од њих је предложен 1914. године и представљао је лик Светог Саве на плавом пољу. Како се градски оци нису могли сложити да је Сава заштитник града, већ његових просветитеља, предлог је одбијен. Срећом, јер је у овом тренутку држава бројала бар трећину грађана који нису били православне вероисповести. Следи серија ратова која зауставља ову расправу и ставља је, у најмању руку, у трећи план.
Тек 2003. се поново окупља група стручњака са мисијом да осавремени градске симболе. Грб је дотеран са неколико мањих поправки, а затим потпуно формиран велики грб – двоглави сребрни орао који у канџама држи мач и грану ловора, симбол вечности и бесмртности. Двоглави орао, један од светски најраспрострањенијих националних симбола, рађа се још у антици Блиског истока, као симбол достојанства. Под београдским сребрним орлом су две храстове гране, украшене одличјима и града – Орден Крста витеза Легије части, Орден Карађорђеве звезде са мачевима, Орден народног хероја и Чехословачки ратни крст, док му на грудима почива основни грб Београда.
Вања Млађеновић
Извор: 011info.com
