На скупу екстремно националистичког Црногорског покрета (ЦП), одржаном 02. марта т.г. у Котору уз подршку Дукљанске академије наука и уметности (ДАНУ) и Фондације „Свети Петар Цетињски“, могле су се чути веома оштре оптужбе и инсинуације не само на рачун Србије и Русије, него и на рачун Српске православне цркве (СПЦ) и српског народа у Црној Гори уопште. Наиме, координатор подгоричког Одбора ЦП Зоран Мугоша је том приликом у веома претећем тону прокоментарисао српску тробојку са оцилима, истакнуту на Цркви Светог Николе у Котору, наводећи да је „нико од њих“ свих ових година „прстом није такао“, и постављајући питање, очигледно упућено свим верницима СПЦ и Србима у Црној Гори, да ли мисле да то није могло бити учињено. У изливу монтенегринског лудила, Мугоша је затим оптужио учеснике величанствених и надасве мирних и достојанствених литија и молебана који се недељама одржавају широм Црне Горе за некакво ширење мржње и паљење застава, да би након тога позвао Србе у Црној Гори да се окану, како је рекао, „болесних наума и слуганства интересима своје маћехе“, мислећи на Србију, и да се уместо тога врате „мајци Црној Гори“.
Након Мугоше, излагао је координатор будванског Одбора ЦП Видо Глушчевић, који је, у још већем наступу шовинизма и мржње према свему што има предзнак „српски“, отишао и даље, поручујући СПЦ, која је столећима присутна у Црној Гори и нераздвојиво је узидана у саме темеље црногорске државности, да мора отићи из Црне Горе (!), те да су је „они“, мислећи на шаку јада следбеника ЦП, за коју је умислио да је много бројнија и значајнија, „доста дуго толерисали“, завршавајући своје обраћање чувеном паролом „Но пасаран“ („Неће проћи“), насталом у Шпанском грађанском рату. На тај начин, он се надовезао на интелектуалну мизерију црногорских националиста, који су победу опције за независност на крајње проблематичном референдуму 2006. године прослављали древном црногорском паролом „Е вива Монтенегро“.
Ако имамо у виду сазнања да ЦП није ништа друго до једна од филијала Демократске партије социјалиста (ДПС) вишедеценијског црногорског диктатора Мила Ђукановића, намеће се закључак да ставови изречени на опскурном скупу у Котору суштински представљају ставове врха ДПС, који из разумљивих разлога нису могли да буду формулисани и изречени на начин како су то учинили представници поменуте фантомске организације. Стога, и више је него очигледно на који начин Ђукановић и његова камарила замишљају „мултиетничку“ Црну Гору – као своју приватну прћију из које је протеран свако ко оспорава њихове позиције и легитимитет, била то читава верска заједница (СПЦ) или чак и читав народ (српски).
Узимајући све то у обзир, грађани Црне Горе би требало да у још већем броју узму учешће у мирним шетњама, литијама и молебанима, како би показали и доказали да је Црна Гора њихово власништво, ма којој вери или нацији припадали, а не лична својина Ђукановића и његових сатрапа, укључујући разноразне острашћене хушкаче и заговорнике насиља према свима који не мисле као они.
Извор: Националист
