„Службени гласник“ објавио је „Вештачење о кривици за рат 1914“ чији је аутор истакнути правник и универзитетски професор Херман Kанторович, у преводу историчара Велибора Бухе.
По налогу из Рајхстага 1923. године Kанторович почео је разматрање и данас актуелног питања кривице за Први светски рат, које је завршио 1927. године, али његови закључци, међу којима и то да да Србија није била крива за избијање Великог рата, нису ишли наруку немачком наручиоцу, па је 40 дело година остало необјављено, а сада је и пред српским читаоцима.
Историчара Велибора Бухе, на данашњем представљању Kанторовичевог дела каже да књигу нашао пре неколико година у Грацу где је истраживао место Србије у немачким интерпретацијама кривице за Први светски рат и да је од масе радова на ову тему Kанторовичево дело одударало.
Он је подсетио да је Kанторовичево истраживање требало да служи негирању немачке кривице за рат и Рајхстаг је ангажовао до тада узорног Немца, угледног правника, добровољца у Првом светском рату, који је, држећи се чврсто чињеница и строгог етичког кодекса, шокирао своје наручиоце.
„Не постоји ништа теже него са пуним разумевањем судити о туђој кривици – уколико се има око за скривене проблеме, и ништа лакше него правично судити о сопственој кривици – уколико се има уво за тихи, заповедни глас савести.“, објаснио је сам Kанторович сустину свог сведочења.
Буха пак, примећује да изрицање суда на штету сопствене земље никад није лако, посебно у узаврелој атмосфери након рата када је питање кривице било кључно.
Оно што је по оцени Бухе специфично у Kанторовичевом делу је то што он изазивање рата посматра као криминални чин – „злочин убиства мира“ и наступа као судски вештак који покушава да раскринка злочин и изрекне пресуду о кривици.
Такође је, наводи Буха, сматрао да за сваку земљу треба одредити различит степен кривице и пођеднако му је сметало оптуживање Централних сила за рат од сила победница и пропаганда у Немачкој која је одбацивала немачку кривицу.
Буха наглашава да је за нас свакако најзанимљивији Kанторовичев суд о непостојању кривице Србије за Први светски рат и додаје да је то најаргументованија и најупечатљивија одбрана Србије.
Србија је, у закључцима Kанторовича, уз Енглеску, једина од главних учесница рата ослобођена сваке одговорности за рушење мира, што је, према мишљењу Бухе, нарочито значајно у светлу бескрајних оптужби које су Србији упућиване у оквиру немачке кампање негирања сопствене кривице и њеног пребацивања на земље из противничког табора.
„Kанторович је, анализирајући потезе Беча и Берлина током јулске кризе (1914), упечатљиво доказао њихов „безусловни предумишљај у односу на балкански рат“, односно решеност Аустроугарске да уз неограничену подршку немачке догађај у Сарајеву по сваку цену искористи као повод за напад на Србију“, истиче Буха.
Kанторович је истовремено далеко од сваке идеализације српске политике.
Неколико пута се негативно изјаснио о Николи Пашићу и осталим српским челницима, а Србија је, како истиче, својим политичким и економским сукобљавањем са Аустроугарском у предратном периоду чинила акте „хроничног угрожавања мира“, као и готово све европске земље, никад, међутим, не прешавши линију која означава пут у рат.
Главни Kанторовичев закључак и пресуда, како истицец Буха, јесте да су рушење мира у јулу и августу 1914. године извршиле Централне силе и то с предумишљајем у односу на рат са Србијом, Француском и Русијом на Балкану и у остатку Европе и из нехата у односу на његово ширење ван европских оквира, изазвано укључивањем Енглеске у сукоб.
На страни сила Антанте утврдио је, пак, покушај рушења мира откривши га у руској мобилизацији изведеној уз подршку Француске.
„Такви закључци, узети у целини, израз су ауторове тежње да установи удео у одговорности свих актера, без обзира на то да ли се ради о ратним победницима или губитницима, што и јесте императив научног истраживања кривице за рат“, рекао је Буха.
Оно што је по оцени Бухе специфично у Kанторовичевом делу је то што он изазивање рата посматра као криминални чин – „злочин убиства мира“ и наступа као судски вештак који покушава да раскринка злочин и изрекне пресуду о кривици.
Kанторовичево дело је дуго било у фиоци у Министарству спољних послова, далеко од очију јавности. Долазак Хитлера на власт затекао га је у Фиренци где је као гостујући професор држао семинар и управо је био завршио књигу „Дело и кривица“, које је о сопственом трошку одбјавио у Швајцарској.
Херман Kанторович је био међу првих 25 професора који су у новом режиму отпуштени са немачких универзитета.
Преминуо је 1940. године у Kембриџу и његово вештачење о кривици за рат било је готово заборављено.
Спас је стигао са импулсом који је интересовању за узроке Првог светског рата дао почетком шездесетих Фриц Фишер и Фишеров први асистент Имануел Гајс је, истразујући у Министарству спољних послова, открио примерак Kанторовичевог рада.
На значај ове књиге указали су данас и филозоф и теолог проф. Богољуб Шијаковић и директор Института за новију историју Србије Миле Бјелајац.
Шијаковић је скренуо пажњу на Kанторовичево анализирање фалсификата које су објављивале Немачка и Аустроугарска, на његов став да је Анексиона криза била генерална проба за Први светски рат, који је заправо био „голо поробљавање Србије“.
Бјелајац истиче да је Kантарович као савременик Великог рата био доста ограничен, али је унео врсту правничког реда у доступне изворе и био радикалан у тврдњи да ничија мобилизација, па ни руска, сама по себи не значи рат.
Основна порука Kанторовичеве књиге и историчарима и политичарима, према мишљењу Бјелајца, јесте колико фаталне могу бити погрешне процене противника, али и погрешне процене властитих могућности.
