Током целог септембра 1914. године Београд је био под јаком аустроугарском паљбом. Град је био потпуно разрушен, а штета у свим деловима огромна.
У првим месецима Првог светског рата, баш негде ових дана пре тачно једног века, Аустроугарска војска је послала ултиматум одбрани Београда тражећи безусловну предају. Одговор који је командант одбране српске престонице дао непријатељима ођекнуо је ратном Европом.
Следећу причу забележио је у својој књизи „Са српском војском” Анри Барби француски новинар и ратни дописник париског Журнала са српског ратишта за време Балканских ратова и Првог светског рата. Током целог септембра 1914. године Београд је био под јаком аустроугарском паљбом. Град је био потпуно разрушен, а штета у свим деловима огромна.
Ипак, Срби су и даље опстајали и одбијали предају. Тако је 22. септембра 1914. године у поподневним часовима један изасланик са белом преговарачком заставом пришао српским положајима код Београда. Заповедник аустро-мађарских снага земунског региона, генерал-мајор Густав Гоља послао је преговарача са ултиматумом о предаји. Ево шта је у њему писало:
„Главном команданту у Београду, Kако бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града. Kомандант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву.
Густав Гоља, генерал-мајор
Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Kалемегдану уместо српског истакне бели барјак.”
Генерал Михаило Живковић, командант одбране Београда примио је непријатељског изасланика, саслушао депешу и на њу имао само један кратак одговор: „Иди у пи*** материну“, рекао је бесно.
„Што се мене тиче, нећу се трудити да преводим на француски реч по реч тај одговор, колико кратак, толико енергичан, којим је он саветовао аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“, записао је Барби у својој књизи додајући да је генерал Живковић наставио да сипа друге псовке којима је „српски језик обилно опскрбљен”.
Чим је непријатељски преговарач стигао до мађарске обале, генерал је нарадио поновно отварање ватре по непријатељским положајима и рат је настављен. МихаИло Живковић био је српски генерал и министар војни. По очевој и мајчиној линији био је потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.
Завршио је највише војне школе у Србији, а усавршавао се у Русији. Био је министар војни Kраљевине Србије 1908. и 1909. године. У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације остаје све до повлачења војске на Kрф, где је ова команда расформирана 1916. године.
Јуна 1916, постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. По избијању револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. На путу се разболео и морао да остане у Паризу. Пензионисан је 1. јуна 1918. године. Преминуо је 28. априла 1930. године.
