Мислим да су се сви наши људи који се „мувају“ по свету, много пута срели, неочекивано, са људима из наших крајева, (или њиховим делима и сећањима на њих), тамо где их нико не би очекивао… Тако сам и ја упознао Миомира из околине Крагујевца усред пустиње Каракум у Туркменији, Владимира из Сарајева, власника три продавнице кожних ташни у Сан Марину, архимандрита Елефтерија родом из Обреновца у забаченом манастиру Мон Тари у брдима острва Родос, таксисту из Ниша усред Луксембурга, Зорана из Београда – власника италијанског ресторана у сибирском граду Иркутску и још многo других сличних наших „авантуриста“… Ипак, морам да признам, да сам можда највише био изненађен када сам у далеком, сибирском граду Јакутску, „Богу иза леђа“, случајно налетео на, (врло неугледну, истина) уличицу „Стојановића“! Знам да то презиме у Русији не постоји, да је то наш човек, али ко је, сад-па-тај вагабунд, који је заслужио улицу у овом граду, близу краја света? Ни наши пријатељи, становници Јакутска, нису баш могли да нам дају неко ближе објашњење. „То је неки Југослав“ – био је скоро максимално објашњење које смо добили. Једна од варијанти коју сам чуо и која ми се учинила интересантном и можда тачном, је да је тај Стојановић био један од српских добровољаца који су из Русије кренули на Солунски фронт преко Сибира, па до Тихог океана, а одатле бродом до Солуна. Знајући да је било доста таквих (данас просто несхватљиво оданих Србији патриота) био сам скоро сигуран да је и Стојановић био један од њих, да је залутао, ту, у Јакутску, остао и нечим, ето, „зарадио“ улицу. Али, то није била тачна теорија. Нешто ми није дало мира и пошто ја понекад волим да копкам и по оном што ми баш и не треба, на крају сам ипак нашао информацију, мада на интернету има врло мало података о том загонетном Србину. Елем:Андрија Стојановић (Андреј Бранкович Стоянович), Србин по националности, професор гимназије, био је мобилисан од стране руске армије 1916. године. Због непослушности и недисциплине био је лишен слободе и послат у Сибир, у град Бодајбо, у Иркутској области. Тамо је радио као учитељ, али, очигледно човек велике енергије и немирног духа, није мировао… После Октобарске револуције, прикључио се Совјетској власти, активно агитовао као комесар Лено-Витимског округа. Активно је учествовао у формирању и наоружавању одреда и чета Црвене Армије… Априла 1918. године постаје командир интернационалног одреда од 117 добровољаца разних националности – Руса, Пољака, Мађара, Чеха, Немаца, Кинеза, Грузијаца…Стојановић са тим својим, тако „шареним“, одредом, 1. јула 1918. године улази у град Јакутск, „ослобађа“ га од руске, Беле армије и тако улази у историју овог далеког руског града и постаје један од хероја грађанског рата у Источном Сибиру.Један од бораца Стојановићевог одреда С. Сафонов, овако описује свог командира:“Наш командант Андреј Стојанович је био див од два метра, леп, маркантан човек густе косе, елегантан, енергичан… Био је пажљив друг, али истовремено строг и захтеван, како према подређенима, тако и према себи. У боју је био одлучан и неустрашив!“ Дакле, ако је неко и посумњао у порекло овог хероја, после овог описа се сигурно убедио да је стопроцентни Србин!
