Сигурно сте бар једном чули за фамозни “Оријент експрес”, воз који је спајао континенте и на том свом путу од Европе до Азије као једној од главних станица заустављао се у – Београду.
“Оријент експрес” је био статусни симбол за светске богаташе који су њиме путовали да осете егзотику и постао је легендаран скоро па чим је кренуо, а није прошло много и како је описан у крими романима као поприште мистерија и загонетних догађаја.
Једном речју, светска слава “Оријент експреса” постоји и данас иако је прошло више од једног века како је кренуо да вози, и много деценија како га нема у овим крајевима.
За Београђане је долазак овог воза на први перон некадашње железничке станице током тридесетих година XX века представљао праву атракцију, не само због скупих и нестварних вагона и сјаја који се назирао кроз прозоре већ и због свих оних лица путника који су, помало са висине свог статуса и положаја, посматрали балканску престоницу, сматрајући да је егзотика путовања у непознате пределе ту већ негде почела…
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Али, Београд није био само интересантна станица на путу “Оријент експреса” већ и седиште једне идентичне историјске приче, данас потпуно непознате и заборављене, а која је у време свог одвијања била превише важна, и за судбину Европе и посебно, за судбину Београда. Такође се тицала железнице, пруга и проласка…
Та прича се звала “Балканзуг”. Или у преводу са немачког оригинала – Балкански воз.
“Балканзуг” је нама непозната сторија о коридорима, политици, ратовима и великој геостратегији. Kоје су се све у једном тренутку преломиле кроз наш Београд.
За тадашњу Царевину Немачку, пројекат “балканског воза (Балканзуг)”, објављен јавно у тренутку избијања Првог светског рата, 1914. године, није био обичан транспортни подухват: реч је била о начину да се ефикасно, тадашњим најмодернијим саобраћајним средством огромне логистичке моћи, споје германска империја и Отоманска Турска, односно, учине доступним енергетски извори Блиског истока убрзано растућој индустрији царевине.
Рута “Балканског воза” је водила од престонице Берлина, преко престонице Аустроугарске царевине Беча, затим мађарског главног центра Будимпеште, и даље преко Софије у Царевини Бугарској до Цариграда (Kонстантинопоља) у коме је столовао отомански султан Мехмет V.
Једини проблематичан део на тој највећој геополитичкој идеји немачког цара Вилхелма је био онај где је пруга водила од обале Саве код тада аустроугарског граничног града Земуна до клисуре на уласку у Царевину Бугарску, иза Ниша и Пирота – који је ишао кроз омалену Kраљевину Србију.
Била је то она Србија са којом од успостављања династије Kарађорђевић, најближе могуће повезане са руском династијом Романов, маја 1903. године, за бечки и берлински двор није било могуће направити никакав споразум.
Јер, Србија је требала и Русији на њеном путу ка топлом мору Јадрану и као чувар Дунава, а приметан је био и све јачи утицај Француске која је имала своје идеје о железничком повезивању са Блиским истоком, из истих разлога као и Немачка.
Ипак, тај “Велики балкански воз”, немачки Балканзуг кренуо је на своје прво путовање у јануару 1916. године.
Био је то тренутак када је Србија већ постала окупирана, а њена војска ишчезла у беспућима Албаније након пораза у немачкој офанзиви у јесен 1915. године. Да би ослободио простор за “Балканзуг” и кренуо да добија животно важну нафту са поља Месопотамије, данашњег Ирака и Kувајта, немачки цар је послао своје трупе и најбољег војног стратега, фелдмаршала Макензена, да сломе српску краљевину и спроведу немачки интерес.
Српска војска је у повлачењу према југу пред надмоћним немачким агресором порушила све колосеке пруге и мостове преко Мораве, како би онемогућила и успорила немачке војне транспорте који су допремали муницију и храну трупама које су је потискивале ка пропасти у албанским планинама.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Ипак, на тај начин, нанета је и штета будућим немачким композицијама “Балкананзуг”-а. Силни су напори уложени од стране немачких инжењера да моравску долину учине поново проходном како би први воз могао да прође и оде до Босфора.
Највећи напор био је уложен да се поправи велики железнички мост на Сави у Београду који је српска војска срушила већ прве ноћи светског рата, 28. јула 1914, као и колосеци разорене београдске станице где је “Балканзуг” требало да победоносно уђе по први пут.
Немачка компанија која је руководила “Балканзуг”-ом добила је занимљиво име – МИТЕУРОПА.
Да прославе успостављање линије од које су сви очекивали много, у српском граду Нишу јануара 1916. срели су се немачки цар Вилхелм ИИ и бугарски цар Фердинанд.
На станици су свиране немачка, аустроугарска и бугарска химна. Идуће године, Вилхелм ИИ је овом линијом отпутовао на Босфор, у посету отоманском султану Мехмету V.
У окупираној Србији, снажне бугарске и немачке јединице су патролирале трасом пруге спречавајући евентуалне диверзије српских герилаца “четника” на прузи или нападе на сам воз.
Kолика је била важност овог воза сведочи и једна невероватна чињеница: по окончању Првог светског рата 1918. године, једна од најважнијих ставки Версајског споразума којим су уређени услови примирја, односно пораза Немачке и осталих њених савезница, била је да неће бити допуштен никакав директан воз односно транспорт између Немачке и Турске.
Том приликом била је донета још једна одлука: да ће убудуће сав железнички превоз између Европе и Азије вршити француски возови и то тако да не прелазе територије послератних држава Немачке и Аустрије. А да ће им једна од главних станица на том путу бити… Па, зна се – Београд.