Српски народни јунак Петар Поповић, звани Пеција вођа две буне Срба у Босанској Крајини. Рођен је 1826. године од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић код Крупе на Уни.
Петар је био бистро дете, које је без формалног образовања сам себе научио да чита и пише. Уз матерњи српски, одлично је говорио и турски језик. Растао је уз гусле и народну епску поезију, што га је нагнало да се у 22. години одметне у хајдуке, оде у планину и од тада почиње његова активна борба против турског окупатора и османске државе.
У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове код Козарске Дубице, подиже значајну буну у Кнешпољу и ширем реону Поткозарја. Тада гради и велики шанац код Костајнице познат као ”Пецијин шанац“ где се одиграла жестока битка између Турака и српских устаника који су се убрзо придружили хајдуцима. Слабо наоружаним устаницима нико није притекао у помоћ па су након дуге и тешке борбе били принуђени да пређу реку Уну и предају се аустријским стражама. Ова буна је у народу остала позната као Костајничка или Пецијина буна.
Турци су недуго затим успели да ухвате Пецију и одведу у Цариград, где је био осуђен на смрт. По пресуди, требало је да буде јавно погубљен у свом родном крају, како би немирним Србима то била јасна опомена за оно шта их чека уколико се опет дигну на устанак. Међутим, на путу из Цариграда у родни крај, Пеција уз помоћ неких Шумадинаца успева да побегне и одлази у Крагујевац где добија посао у српској државној тополивници.
Све до 1875. године и новог устанка у Босанској Крајини који је познатији под именом “Невесињска пушка”, Пеција остаје у Крагујевцу. Чим је чуо за устанак 1875. одлази у родни крај где се придружује устаницима и већ 28. августа води устанике у бици код села Гашнице код Градишке где разбија Турке. Међутим, недуго за тим, због издаје извесног Илије Чолановића, Турци узвраћају изненадним нападом и након дугог и жестоког боја терају већину устаника преко реке Саве док Пеција са око педесетак најтврдокорнијих устаника остаје да се бори на самој обали Саве.
Сви су скоро изгинули. У последњем тренутку само Пеција и два устаника остадоше живи. Тада он, у свом маниру сав израњављен изађе на чистину и повика на Турке:
.
”Ево Турци, нека знадете, Пеције нисте убили, још је жив, и наскоро ће вам се осветити“.
.
Чим је ово изговорио на њега је налетело турско тане и на месту га убило. Било је то 29. августа 1875. године недалеко од насеља Гређани код Старе Градишке.
.
Мртвог Пецију са осталим јунацима, локални Срби тајно сахранише у близини (касније озлоглашеног) села Јасеновца. Деценију након Пецијине погибије, његове кости су пренешене и похрањене код манастира Моштаница подно Козаре у близини Козарске Дубице.