Мој тата је служио војску, и мој деда, и сви остали преци, па због чега онда не бих и ја – каже Невена. Машта о митраљезу и мировној мисији
Од малих ногу желим да обучем униформу и служим својој земљи. Да могу, одмах бих отишла на Kосово да браним Србију.
Девојке шетају полуголе, а момци се депилирају
Наша саговорница тврди да су стасале никад горе генерације младих и да је неопходно поново увести војни рок.
– Сваки момак и девојка имају обавезу да служе својој земљи. Сматрам да је неопходно да се поново уведе војни рок јер је он од деце правио исправне људе. А сада када тога нема имамо девојке које шетају полуголе и мушкарце који нису прави мушкарци. Некада је мушкарац могао да уради 100 склекова, а сада не може ниједан. Па какви су то мушкарци који иду код маникира и педикира и који се редовно депилирају?! Зато, када се будем удавала, бираћу неког војника – одлучна је Невена.
Овако своју исповест за Информер почиње Невена Дрчић (19) из Суботице, која је прва Српкиња којој је направљен испраћај у војску.
Испред куће Дрчића у суботу се скупило тридесетак људи, окретало се прасе, свирали су трубачи, гореле су бакље и све је подсећало на она давна времена када су очеви своје голобраде синове испраћали у касарне, из којих су после годину дана излазили одрасли и зрели људи.
Kако нам је рекла сама Невена, на ову њену несвакидашњу одлуку највише је утицао отац, који јој је од малих ногу усадио љубав према униформи и служењу домовини.
- Мој тата је служио војску, и мој деда, и сви остали преци, па због чега онда не бих и ја. Откад сам била мала, отац ми је причао да је велика част служити својој отаџбини. Тако да љубав према војсци имам откад знам за себе. После завршене основне школе уписала сам пољопривредну школу, смер за ветеринара, али сам већ на првој години схватила да то није за мене и да желим да будем војник. Због тога сам чим сам завршила школу, одлучила да се пријавим за служење војног рока. Желим да служим својој земљи. Сматрам да је то обавеза сваког мушкарца, али и жене – испричала нам је Дрчићева, а потом и открила како је дошло до тога да јој се направи велики испраћај:
Дрчићева нам је рекла и да никада није била као остале девојке, као и да је ватрени навијач Партизана који иде на све утакмице.
– Никада нисам била заокупљена шминкањем, хаљинама и штиклама као друге девојке. Мени је некако највећа љубав био Партизан. Навијам за њега откад знам за себе и идем на све утакмице. Имам и две тетоваже на ногама и обе су везане за Партизан и за навијачки живот и страст коју он носи. Од свих играча мог вољеног клуба омиљен ми је Саша Илић. Ипак је један капитен – уз осмех нам је рекла ова несвакидашња девојка.
- Чим сам добила позив, моја породица је рекла да морамо да направимо испраћај. Размишљали смо како и шта да урадимо, јер се то некада правило непосредно пред полазак и укрцавање на воз, а сада то тако не функционише. Због тога смо ми то урадили седам дана раније и било је заиста спектакуларно. Дошло је око 30 људи, вртело се прасе на ражњу, свирали су трубачи, упалили смо прегршт бакљи и певали до дубоко у ноћ. У једном тренутку су ми кренуле и сузе, али сам рекла себи: „Невена не смеш да плачеш, ти ниси девојчица, већ идеш да постанеш војник и браниш своју земљу.“ Сигурна сам да овај испраћај никада нећу заборавити – каже наша саговорница.
Желела да буде тенкиста
Невена нам је рекла и да у војсци није добила онај род који је желела, али је ипак задовољна.
– Тражила сам да будем тенкиста јер ми је то била велика жеља, али су ми рекли да тих обука нема стално и да ћу морати да бирам између артиљерије и пешадије. Изабрала сам артиљерију. Иако је мало чудно, могу себе да замислим са оним великим митраљезом како браним своју земљу – тврди наша саговорница.
Иако је данас у Србији јако ретко да девојке служе војни рок, Невена каже да су је сви подржали у овој одлуци.
- Родитељи и мој брат близанац Мијат су у овоме од почетка уз мене и поносни су на моју одлуку. Kада сам ишла у средњу школу и причала својим другарима и другарицама да ћу да будем војник, били су мало у чуду. Искрено, ономе ко ме не познаје, то је можда чудно, али сви људи који ме знају свесни су да је ово мој сан одмалена – прича Дрчићева.
Ова храбра девојка нам је рекла да би желела да иде у мировне мисије, али и да би на Kосово отишла и сутра ако је то потребно.
- Изабрала сам да служим својој домовини и да будем војник и спремна сам да дам и свој живот за њу. Kада гледам на телевизији све ово што се догађа на Kосову, буде ми жао што још нисам војник. Верујте ми да бих сутра отишла на Kосово да браним ту српску земљу и наш народ који тамо живи. Уз све то себе видим и у мировним мисијама јер ми је то јако занимљиво. Знам да је опасно и да има места на свету на којима бесне крвави ратови, али се не плашим. Да је другачије, вероватно се не бих одлучила за овај позив – поносно нам је рекла Невена.
