У првој половини 19. века Кнежевина Србија, након ослобођења од турске власти, под гвозденом руком Милоша Обреновића полако почиње да примењује кривично право.
Из тог периода потичу и први писани трагови судских поступака који су пресуђивани актом Књажеве канцеларије.
Оно што карактерише ове пресуде свакако је бруталност и суровост у извршењу телесних и смртних казни, а узимајући у обзир страх и језу које су изазивале код народа, претпоставља се да су биле и веома ефикасне у предупређивању будућих тешких злочина. Такође, оно што боде очи је да су казне много строже према женама него према мушкарцима.
У наставку следи неколико фасцинантних, најтежих случајева из тог времена, као и судске пресуде поводом њих, објављене у београдском „Полицијском гласнику“ од 10. и 25. децембра 1906. године. Списе вам преносимо у оригиналу, онако како су написани…
Убиство жене
Софроније Смиљанић из Маркове Цркве нахије Ваљевеке, секиром убије и утопи у реци Топлици своју жену Петрију из мржње, јер се по селу говорило да се подала ашчији у манастиру Боговађи, исте ноћи по венчању. Народни је Суд 16. јула 1829. године пресудио „да се убица из пушака убије и његов труп да буде на точку крај друма две недеље дана за углед другима, а затим да се закопа“. Али је Књажевским помиловањем пресуда преиначена, да се осуђеник отправи у Пореч на привремену робију.
Убиство мужа
Јана, жена Марка Буђевца из Горевнице од 16. година, блудница и копиљача, отрује двадесетогодишњег мужа колачићем сичаном замешеним, од чега је повраћао, и болујући седам недеља умро у великим мукама и распадању. Пресуда Народног Суда од 12. јуна 1829. године је „да се отровница Јана секиром у главу убије, и код села Горевице за углед прочима на коло постави, на којем и да пребудне до совершеног разпаденија“. Књаз одобрио пресуду.
По пресуди Народног Суда од 14. августа 1830. године истоветном је казном уморена и двадесетогодишња Милица, која је убила свог мужа Матију Матијевића из Штавице нахије Рудничке из освете, што ју је прилично избио због прасета, које је по кући тумарало и чинило штету.
Убиство брачног детета
Пека Анђелија мењала мужеве. Са средњим мужем Аврамом из Скупљена роди дете, па га напусти, а кад је Аврам нађе она убије дете. Решење Књажевске Канцеларије од 15. августа 1822. године гласи: „За оваково преступленије њено да се преда мужу свом Авраму, и остави се сасвим на његову вољу – ако јој он живот опрости, биће опрошчена; ако ли не, нека је убије на оном мјесту, гди је она дијете убила“.
Заштита брака
Због женине слепоће, „височајшим рјешенијем“ одобрено мужу да се ожени другом, под наредбом да и прву држи у кући и нагледа је и одева, „али да је се не дотиче“. Муж прекорачи забрану, и слепица затрудни. По мњењу Суда муж заслужује казну, која зависи од тога, да ли се зародио са другом женом, и да ли она протестира. У том је смислу наређено дослеђење (акат Народног Суда од 17. децембра 1828. године).
Родоскрвљење и убиство ванбрачног детета
Павле и Марија из Шабачког Прњавора рођени брат и сестра, осуђени су за овакву кривицу на смрт, коју заслужују „по церковним и гражданским законима“, с тим да се остави присутном народу „да их они побију смертију, коју они сами произволе“. (Акат Књажевске Канцеларије од 28. маја 1820. године)
Убиство ванбрачног детета
Пауна, кћи Милана Славковића из Хртију нахије Пожешке, у прељуби са Радованом Славковићем из истог села, роди женско дете и удави га „за укрити своју срамоту“. Пресудом Народног Суда од 13. марта 1828. године осуђена је Пауна на 50 камџија, а Радован поред издржаног затвора, место телесне казне, да плати 100 гроша у Народну Касу.
Кажњена је истом казном и Марија, кћи Михаила Поповића из Санковића, и девојка Станојка, чији љубазник остаће без казне, ако обећа узети је, а у противном случају да му се удари 50 штапа „што је девојку преварио и обешчестио (пресуда од 7. априла 1828. године).
Блуд
Књажевом наредбом од 18. јуна 1822. године препоручено Господару Јеврему да удари по 50 батина свима онима који су имали прељубу са женом неког Илије, и да дете издржавају; да жени удари онолико камџија „колико види да је прилично спрама тјела њена“; а и мужа Илију да казни са 25 батина „за казну што није добро мотрио на жену, и да опет прими жену к себи“.
Противприродни блуд
Пресудом кнезова канцеларије Народне Српске од 6. новембра 1822. осуђен је на казну вешања Јохан Хорват из Цесарије, за противприродну блуд над петогодишњем дететом „да се гди на страни недалеко од пута, близу села Врела обеси, и на конопцу отруне“. Књажевским решењем од 15. новембра исте године одобрена је пресуда „с тим да се Јован не умори брзо, но на мукама да умре“.
Убиство у лудилу
Актом Књажевске Канцеларије од 7. марта 1829. године јављено је кнезу Коци Марковићу, да је опроштена смртна казна Јовану Милосављевићу из Тумана, који је убио на путу Радојка Маринковића из Ушћа, без икаква узрока; јер је испитима код власти доказано да је он „сумасишавши човек“. Препоручено је кнезу „да га тако небријана одведе к фамилији погибшега Радојка и постара се помирити га са њима; и пошто га помири, да га обрије и пошље његовој кући“.
У 1836. години, Милосав Божић из Мајура Шабачког „у бесомучију“ закоље своју трудну жену. Суд је пресудио „да се Милосав, у који год манастир на покајаније пошље, и онде под надзиранијем до његовог изцјеленија держи“. Књаз одобрио пресуду (акат Књажевске Канцеларије бр 13. маја 1836. године).
Убиство у афекту
Михаило Чорла из Старог Трстеника нахије Пожешке врскао. Сељани га често задиркиваху, изговарајући „вр“, „вр“; и не престајаху са шалом ни после његово озбиљне претње, да ће потсмевача убити из пушке. Једног дана стане га дирати неки Станимир из села Оџака, незнајући за његову претњу; и он га због тога удари шаком по врату. Станимир му врати ударац косом по глави, што Михаила наљути те му скреше пиштољ у прси, и убије га. Пре 25. година убио старијег брата, у сумњи да живи са његовом женом, што није доказано. Пресуда од 12. септембра 1828. године: „Сматрајући дакле Суд Народни ово богомерско над Станимиром произведено самовољно убијство, и разсуждавајући о оном, да не само што је пређе 25. година, за само једно голо подозреније брата свог батином као скота убио; но и садашњег убијства избећи могао је, које нехотјевши учинити но узвјеробразивши се, немислећи на наказаније које га по слову Евангелске истине постићи мора „ашче убијеши убијен будеши“, Станимира убити пакусио се јест, рјешава: да се Михаило Чорла из пушака убије, а потом о конопцу објеси, где труп његов близ друма на углед народу за седам дана да виси; а потом да се скине и на истом мјесту, гди је повјешен био, да се закопа“.
Злостављање са смртним исходом
Милан Томић из Богосаваца нахије Шабачке, од 20. година, једне ноћи при легању у постељу изудара своју жену Виду „лесковим ајдамаком“, да се од боја разболела и умрла треће недеље. По сведоџби кућана и суседа Вида је била нерадница и у свачему невешта, а и под собом је мокрила и поганила на брачној постољи. Пресуда од 29. јануара 1829. године: „Сматрајући дакле Суд Народни важност преступленија Милановог, и разсуждавајући о оном, налази га крива у том, што он знајући при својој жени онакови главни узрок, није јавио власти и поискавао брачни сојуз са њом развести, а не онаковим бојем казнити ју; и что ионе у бијенију умјереност није набљудавао. Ништа мање, сматрајући Суд Народни на млада љета његова, и на то: што по доказателству његовом он није са намјеренијем тим жену своју тукао да ју убије, но само за усовјетовати је учинио јест, рјешава: да Милан Томић пребуде у окову шест месеци, а потом да се казни са 50 штапа по тијелу, а по претрпленију казни кући својој одпусти“.
