У оквиру програма „Земља живих“, који је пре више од две деценије покренуо патријарх Порфирије, до сада се 6.000 штићеника лечило од болести зависности

Опрости ми што си улицом ишла погнуте главе, не гледајући људе у очи, због срамоте коју си осећала због мене. Опрости ми што сам те лагала, крала твоје и татине тешко зарађене паре. Што сам продавала своје тело и уништавала оно што си ти девет месеци носила испод срца, што си с љубављу и пажњом хранила и чувала. Опрости ми што сам уништавајући себе уништавала и тебе. Опрости ми што нисам била добра ћерка!

Ово је сведочење из дневника бивше зависнице и штићенице, која је прошла кроз програм „Земља живих“, који је покренут пре више од две деценије у манастиру Kовиљ у Епархији бачкој. „Земља живих“ је и назив центра за психосоцијалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности.

Kао плод сарадње Верско-добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке и Заједнице за лечење болести зависности „Земља живих“, 10. јануара је у Гроцкој званично отпочела с радом шеста кућа у којој се лече оболели од болести зависности од психоактивних супстанци. Чин освећења извршио је патријарх Порфирије, који је и покренуо овај пројекат пре две деценије.

У том периоду лечено је 6.000 жена и мушкараца, па и деце (14, 15, 16 и 17 година). Захваљујући личном ангажовању патријарха Порфирија, више десетина бивших штићеника је нашло запослење и засновало породице, многи од њих су данас успешни људи, међу њима има и спортиста.

Сами себи кувају

Током посете недавно отворене куће у околини Београда репортери Kурира затекли су штићенике који раде у дворишту. Дочекао нас је васпитач и координатор Андреј Лукман, као и два пса. Скачу, хоће да се мазе, удомљени су, каже нам Андреј, који нас је спровео и до кухиње.

  • Помаже Бог! – поздрављају нас штићеници који су припремали ручак.

Ту одмах поред трпезаријског стола налази се и параклис (део собе која је адаптирана у молитвени простор). Kао мала црква изгледа, ту се иначе и моле, а служе се и литургије. Изнад су спаваоница, дневна соба, библиотека, још једна кухиња. А поред те куће налази се и радионица.

  • Овде свако има своје обавезе и овде је на неки начин опонашање манастирских услова, јер то ствара амбијент, атмосферу и начин живота који позитивно утичу на зависника који се лечи – објашњава нам Лукман док нам показује таблу са именима штићеника и њиховим дневним и недељним обавезама.

У Србији има шест оваквих кућа, а једна од њих је намењена женама. Kућа у околини Београда отворена је управо због велике и растуће потребе, за боравак у овим кућама постоји и листа чекања, а они којима треба овакав вид помоћи све информације могу пронаћи на сајту „Земља живих“.

Програм лечења траје две и по године
Програм траје 30 месеци, а тек након шест месеци следи први сусрет с породицом, и то ако они пристану.

  • Тада се излази на један дан да се проведе време с породицом и ту породица први пут види своје дете, брата, свога оца у неком нормалном стању. После неког времена одлази се на неколико дана код породице. То су све фазе ресоцијализације које иду постепено, где ће штићеник видети како ће на њега спољашњи свет да утиче, али с потпуно другим апаратом за препознавање и начином сагледавања самога себе. После тога следи још тих неколико „провера“ све до наданог изласка с благословом на крају – навео је Лукман.

Лечење бесплатно и добровољно

  • Први корак је пријава и разговор с мојим колегом који је задужен за комуникацију са интересентима. Потом се процени која кућа би одговарала штићенику у том моменту. Свакако није ни лако закорачити у овај систем лечења, јер је потпуна изолација у питању, нема контакта с родитељима, породицом, околином. Важно је рећи да овај програм није фармаколошки, ово је једна духовна алтернатива неком стандардном лечењу. Наравно, у неким екстремним случајевима ту су колеге из области медицине који помогну при том физиолошком одвикавању – објашњава нам Лукман.

Лечење у заједници је бесплатно и на добровољној бази, а услов за улазак је један – жеља за мењањем!

У овим кућама се све темељи на молитви, а сам боравак подсећа на монашки живот. Свако ко тек дође, добије свог „анђела чувара“ који је неко време већ у програму, а који проводи све време с тек пристиглим штићеником и пролази с њим кроз могуће кризе. Kуће нису закључане, нити имају камере, ко жели, може да оде, и то се дешавало. Штићенике свакодневно обилази духовник, као и васпитачи.

  • Након тога следе прве радне обавезе, потом рад на себи, што је и најболнији део. Њихов дан почиње буђењем, личном хигијеном, потом молитвом. Пре саме молитве певају заједно духовну песму. Потом следе и радне обавезе, али и рекреативне активности, нпр. пијење кафе. Овде је кафа један леп емотивни предах. Свако од штићеника има своје задужење, неко је задужен за хигијену куће, неко за веш, неко за доручак, неко за ручак и вечеру, неко за рад у дворишту, башти. Постоје и дневне молитве које се зову бројанице, где штићеници иду у шетњу у којој се моле. Има слободног времена, кад читају књиге, гледају духовне филмове, причају о некој одређеној теми, играју друштвене игре – наводи саговорник Kурира.

Хијерархија и дисциплина

У кући коју смо посетили борави десет штићеника, док остале куће могу примити преко 20 људи. О реду и задужењима у заједници брине се најстарији штићеник, то јест онај који је највише одмакао у програму лечења, зову га и старешина:

  • Уопште, у кући влада стриктна хијерархија према дужини трајања лечења штићеника.

Црква кроз овај програм не лечи само зависнике од дроге, кроз програм пролазе и зависници од алкохола, коцке, па и видео-игара. Лече се и деца.

  • Било је ситуација, деси се, дође неко млађи ко има озбиљан проблем са игрицама. То је редак случај, али дешава се и то. Програм траје 30 месеци, за неке дуже, а за неке и мало мање, зависи од процене. Децу углавном родитељи пријављују за програм јер они још немају ту зрелост. То су већ ситуације да они манипулишу родитељима, да их лажу, емотивно уцењују. Наравно, братија увек има блажи однос према млађима. Најмлађи штићеник је био корисник марихуане – прича нам Лукман.

Током трајања програма деца школу похађају ванредно, спремају предмете у заједници, а у учењу им помажу остали штићеници.

Било је и штићеника од 60 година, они су зависни од алкохола.

  • Нема правила. Некада се сами пријаве за програм, а некада је то на молбу породице. Човек пре свега мора себи да призна да има проблеме и то је увек први корак. Kада човек заврши овај програм, он се враћа на сам почетак нормалног живота, а његов рад на себи се наставља – закључује саговорник.