Како правилно протумачити значење навода: „ЉУБИ НЕПРИЈАТЕЉА СВОГ, НЕПРИЈАТЕЉА БОЖЈЕГ СЕ ГНУШАЈ, А НЕПРИЈАТЕЉА ОТАЏБИНЕ САТРИ.“ –Владика Филарет Московски?
Стихира свим светитељима земље Руске просијавших завршава се овим речима: Рус свјатаја храњи (чувај) вјеру православнују в њеј јест утврежденије”.
Отачаство, ондашња Правосалвна Русија, често се називала и домом Божије Мајке. То је била Русија Хришћанска са царем помазаником, и православним самдржцем. Таква отаџбина може да прасликује Отаџбину вечности где је њено првенство и суштина постојања да се слави Бог. У таквој хришћанској творевини могу да се јављају интерни проблеми, јер је то сва цркена плерома (пуноћа) коју је тешко раздовити од видова теократије, где власт уједно заузима и виско место у Цркви, како по достојанству тако и по моралу, ми јасне примее налазимо у светој Византији а касније и у светој Русији. Поред свих тих „људских“ људских елемената, као препреке, нема сумње да се у царској Русији славио Бог. Сви непријатељи те свете кохезије Цркве и државе, која остварује мисију Благе Ваести – Евандјеља, реализује Тело Хростово у овом грехом преображеном свету, који је непријатењ Бога (Упореди Мт. 4, 8) . А неприајтеље Бога треба сатрти. Методе не морају да буду насилне, како се то данас одмах подразумева. Сатирање греха који уништава православну Отаџбину, врши се еванђелсим оружијем, у правом односу на грех и смрт. Не мислим оним којим је апостол Петар изабрао, када га Господ укори да “врати нож у ножнице своје”.
Светитељ Филарет Московски гледао је на Русију као на империју, налик на ону у Визанитији, на такаву државу која постоји на постулатима остваривања Цркве, која је једино могоћа у гарантованој слободи и проповедању, што у крајњем смислу јесте покрет или подвиг, за остваривање самог Царства Небеског (кроз Литургију) . Упркос неким клеветама (“погром”) Русија никада није организовано страдала од етнофилетизма, нити од шовинизма, што се посебно данас то откртива у њеној православној толеранцији где она постоји као мултиетничка тако и мулриконфесионална држава (у односу на свето Православље) . Нажалост, те неистине се убацују и у модерну теологију, када неки неоснованао и теденциозно њој приписују етнофилетизам у којем су се сами до гла обрели у њему и беспомоћно грцају (у отсуству државности, а посебно самодржавности) . Она се тиме не оптерећује попут искомплексираних малих народа и државица, које су се осетиле нацинално притешњеним, или оне које су кроз историју вољом Божијом и допуштањем са историјске сцене склоњени, па стално осећају потребу за неким самодоказивањем, често и нееванђелским начинима. Њена бивша државност у којој је св. Филарет пастирски стварао може, а и треба да буде, модел Отаџбине која кроз слободу Цркве најреалније реализује Тело Христово (сабира око свете чаше браћу и сестре у Христу, ту живу Цркву) . Та држава, у постојању на остало друштво држава које су веђином реализација “кнежества овог века”, она је попут Византије била модел хришћанске државе, и сви њени непријатељи били су и неприајтељи Божији. Наравно, док Господ трпи грехе и неправде чак и у таквој држави, и гордост одметнутих помазаника – хришћанских царева.
Стихира: “Рус свјатаја храњи вјеру православнују, в њеј же јест утвержденије” био би одговор на ово ваше питање. Да, ту је и Достојевски, та руска степа руске православне мисли, који је „славјанофилство“ предложио у строго еванђелској димензији, да оно пре свега мора да служи Црви пе тек онда државоотворним интересима својих народа. Нешто слично је покушао и Соловјов али се заптељао не схватајући саму Цркву и њену еклисиологију. И митрополит Антоније у оној његовој студији “О Европи и словенству” Достојевског, развија богословље да здрави народи (т.ј. црквени) пре свега служе Цркви и у њој се ГУБЕ поведени речима св. Павла да нема „јевреја или грка“ (Рим. 10, 12) , и тадашњу Русију су управо тако схватали. Ту нема неправичности према осталим народима као што ми не налзимо неправичност у избраном месијанском народу, који је већ генеолошки остварио своју мисију. У ту идеју ништа мање ни наш ппреподобни Јустин Ћелијски није залазио тумачећи Достојевског „О Европи и словенству“.
Ми не можемо, а и не смемо, да Отаџбину разумемо као неко друштвено уређење које нереализује Тело Христово. Ако живимо у “кнежествима овог века” онда једини и правилни руководиоц јесте она посланица Дијогенту, која открива еванђелски однос хришћана према држави. А та држава је била Рим, а за нас данас сви данашњи “римови”. Сатирање непријатеља такве државе, и држава, ми размишљамо “људски”, што је чак и „ћавоимано“, јер смо спремни и да убијамо, јер и ови исто тако насилно угрожавају. А када је реч о директним непријатељима Божијим, у држави у којој се Његово еванђеље остварује и јесте први њен национални интерес, онда они јесу отврени непријатељи Божији. Тада Црква допушта чак “организовану” (у послушању) физичку заштиту, стим што строго уређује да такве опасне ствари нису за индивидуална решавања, да тобож даје слободу да се по слободном избору и ћефу унекој јаруги убија, и то још зарад неког кукавног “правосалвља” које он приватно схвата и раузуме. Зато су необјашњиве ликвидације за “веру и отаџбину” по неком личном нахођењу, као да је живот човека лична својина убице, па он у немирима и хаосу постаје “мали бог” који решава ко ће да живи а ко умире.
Сатирање непријатеља Божијих православно схваћено једино је могуће сведечењем о Христу, онако како су то свети мученици радили, који заиста сатрше непобедиву Римску империју, коју оружијем и ратном доктрином нико до тада није успео да учини. Постоји и та икономија када се неприајтиљи Цркве, у малом (породица) и великом (шира заједница) , сатиру физичким средствима, и то многе „ревнитеље“ буни. Историјска је чињеница да су се војници држали једно време од свете чаше, као и неки православни цареви победитељи, када су се враћали са својих похода, што значи да Црква не благосиља убиство, али у неким случајевима најезде зврества и ћавиманости, икономијом њега допушта. Бира се мање зло од већег а посебно ако оно прети широј заједници.
Неме веће љубави од оног који живот свој полаже за ближње своје. Неки тумачи ових еванђелских речи управо говоре о борби за Цркву, за породицу. Романитчно схватање хришћанства које данас највише плени неофите подиже питање, а може ли хришћанин да за свог ближњег, за држвау Правосалвну да убија? Овамо Христос каже врати нож у ножнице своје, а триста година касније, Он Тај исти каже Константину Великом: са овим знаком победићеш! Тај свети Знак се вијорио над ножевима и мачевима. И учини то оружије победносним. Са крстом – симболом сваке победе над срамном смрћу многи се у смрт послаше. За долазећу хришћанску царевину и слободу, хришћани и војници овог цара су сатриали редове Максенција (незнабожачке) , и то буквално мачем и ножем, и још под симболима вечне победе и славе Христове.
Дакле, овде ништа није спорно, јер Петар није могао да ножем заштити Христа од његове намерене мисије која је морала да се тако заврши. Петар није могао да заштити Христа којег није разумео да му је због тога оно раније рекао: ” иди од мене сатано”, јер се чак у незнању противио Домостроју спасења човека и света који се извршавао крсном смрћу Богочовека. Опет, поведени благочешћем ми често узимамо овај пример да се не убија иако то није главни разлог зашто се Господ обраћа ревносном Петру.
И свети Филарет, будући да је живео у православној хришћанској царевини, која је штитила интересе Цркве као и своје највеће интересе, и тај механизам самодржавнмости, сматрао је да такву отаџбину ако треба и оружијем треба штити. Ја лично, не наилазим на било које противуречности величини овог дивног светитеља и новијег хришћанског писца и оца Цркве.