У Америци је седамдестих било у плану да се изгради велики бој нуклеарних електрана, али је антинуклеарни покрет временом добијао све више присталица.
Седам година пре Чернобиља, највеће нуклеарне катастрофе у историји човечанства, догодила се хаварија на нуклеарној електрани у Пенсилванији, а само чудом је избегнута трагедија која је могла да са лица Земље избрише читаву америчку државу, у којој живи скоро 12 милиона људи.
Острво три миље — назив је нуклеарне електране на истоименом острву, површине три квадратне миље на реци „Сасквехана“ у Пенсилванији, али реактор није добио овај назив због димензија острва, већ због чињенице да се налази на три миље од градића Мидлтаун.
Од пуштања у рад, 1974. године, на електрани су се само низали проблеми, како механичке тако и електричне природе, али је све било колико – толико задовољавајуће док се 28. марта 1979. године, око четири часова ујутру, није изненада искључила главна пумпа за воду, што је иницирало пораст притиска у електрани — почетак хаварије.
Шта се догодило?
Разлог због ког је уопште дошло до хаварије јесте што техничари, који су неколико дана до несреће изводили ремонтне радове, нису отворили одређене вентиле, као што налажу правила, а нико од особља у тренутку хаварије није видео да су се попалили индикатори на панелу за управљање, јер су по њему били разбацани папири.
Тек два и по сата касније оператори су приметили повећану радиоактивност у околини електране услед испаравања велике количине воде која је требало да хлади реактор. Нјихова реакција је, међутим, била муњевита — у наредних неколико минута је заустављен оток воде, чиме је спречено да хаварија изазове веће последице по животну средину.
Жесток ударац на америчку нуклеарну индустрију
Тих година, у Америци је у плану било да се изгради још 129 нуклеарних електрана, али су након несреће која се догодила на електрани „Три миље“ реализована само 53 пројекта. Проблем је настао јер се након ове хаварије јавност дигла на ноге, створили су се бројни покрети против нуклеарне енергетике, што је довело до стопирања развоја ове индустрије у САД.
Важно је напоменути да је пре несреће око 70 одсто популације подржавало амерички нуклеарни програм, док је после несреће овај број пао на 50 и временом се додатно смањивао.
И грађани самог Мидлтауна, који су одмах пошто су сазнали да је у електрани дошло до хаварије напустили своје домове, нису желели да се врате због опскурних информација о томе какво је стање када је у питању животна средина.
Тек је долазак тадашњег председника Джимија Картера у електрану 1. априла улио сигурност грађанима Мидлтауна да је хаварија санирана, да нема опасности по здравље људи, па је град поново добио своје становнике.
