Kада је Прва српска армија под командом генарала Петра Бојовића 1. децембра 1918. године ушла у Београд затекла је уништен град. Непријатељ није имао намеру да пружа отпор али су малобројне окупаторске трупе пре коначног одласка искалиле бес тако што су опљачкале све радње од Славије до Теразија. Kако би отежали живот Београђанима прекинули су снабдевање водом и електричном енергијом и дигли у ваздух железнички мост на Сави. Тако су и последњег дана окупације морали да додатно униште град који су разарали од лета 1914. године и нанесу зло народу који су њихове вође на почетку Великог рата осудиле на истребљење. Српска влада је одмах обновила рад институција власти и донела мере за регулисање живота у ратом исцрпљеној престоници. Становништву је упућен позив за предају оружја и муниције, а најављене су и строге казне за сваког војника који буде вршио разбојништво. Формиране су комсије које су прикупљале подаци о злочинима и ратној штети коју је непријатељ причинио за време окупације. Само две недеље након ослобођења враћени су ранији називи улица и ћирилични натписи у јавном простору које су Аустријанци укинули одмах по окупацији Београда. Неколико дана након ослобођења одржан је парастос погинулим борцима, коме је присуствовао и командант Српске војске престолонаследник Александар Kарађорђевић. Ослободиоце је дочекало свега око 47 хиљада становника Београда што је скоро дупло мање у односу на број становника од деведесет хиљада колико је наш град имао на почетку рата. Непријатељ је током окупације систематски пљачкао приватну и јавну имовину. Вршена је заплена културног блага. Децембра 1914. године однет је известан број експоната из Етнографског музеја. Реквизицијама су биле обухваћене чак и установе заштићене ратним правом, попут верских објеката. Са Вазнесењске цркве, на пример, децембра 1915. скинути су звоно и кров са звонаре. Опљачкане су ризнице многих музеја, архива, библиотека и позоришта. Зато је обнова Београда захтевала хитан рад и решавање многобројних комуналних и социјалних проблема. Војску која је пристизала у наш главни град, као и становништво како из Србије тако и из свих крајева тек основане Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, међу којима је било чиновника, радника, занатлија, трговаца и пословних људи, порушени Београд није могао да прими. Наредне две деценије биле су време великог успона нашег града. Kако је то изгледало сведочи Извештај о Београду који је 1940. године објавио Балкански институт.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
„У Београду је 1919. године било 90.000 становника, 1931. године 238.775, а данас има преко 430,000”, пише у Извештају. „По верама, приликом последњег пописа, Београд је имао: православних 77,7%, римокатолика 15,3%, мојсијеваца 3%, евангелиста 1,5%, осталих 0,7 %. 55% становника је мушког пола, а 45% женског а однос се нарочито мења од 1921. године у корист мушког пола. Београд је град радника и стваралаца: 58% његовог становништва привређује и својим радом издржава осталих 42 % од чега је само деце испод 14 година и стараца изнад 65 година преко 90.000. Највише је Београђана запослено у индустрији и занатима (око 33%), затим у трговини, кредиту и саобраћају (око 21%), у јавним службама, слободним професијама и војсци (око 21%), рентијера и пензионера (око 15%) и осталих занимања око 10%. Од 37.538 домаћинстава у 1931. години, 11.011 било је од по 2 члана, 7.842 од по 3 члана, 5.835 од по члана, 1.966 са по 6 чланова и 1.520 са више од шест чланова”, пише у овом Извештају..
Посебан део Извештаја односи се на заштиту деце и сиромашних. „Заштита деце, која у социјалном погледу обухвата око 6.500, а у здравственом око 40.000 деце (20.000 предшколског и око 20.000 деце школског доба) организована је на потпуно савременим принципима. Принципи јавне хигијене идеје су водиље у свима подухватима санитарно-социјалне активности, а паралелно са хигијенским, социјалномедицинским и санитарним акцијама манифестују се прегнућа и на пољу социјалног старања, нарочито за неупослене грађане и заштита соцојално и здравствене угрожене деце”.
Водило се рачуна о потреби да се млади образују. „За последњих десет година Београдска општина изградила је 24 хигијенске школске зграде са 360 великих учионица, а у току последње деценије подигнуто је 13 хектара дечијих игралишта. Подигнут је и Градски дечији дом, који према оцени Међународне уније за заштиту деце, представља најбоље уређену и најсавременије организовану дечју установу на Балкану”, пишу сарадници Балканског института. Подручје атара Београдске општине 1929. године износило је 8.584 хектара, а 1935. године чак 16.062 хектара. Подручје Управе града Београда, које је обухватало Земун и Панчево, било је три пута веће. Занимљиво је да је Панчево издвојено из Београда 1941. године одлуком нациста, после окупације наше земље, и никада се више није вратило назад. Због све већег броја становника Београд се градио. Средином деветнаестог века, 1850. године, у Београду је било 720 зграда, 1900. године 5.692 зграде, 1925. године наш град је имао 9.072 зграде да би 1939. године било 14.791 зграда. Водоводна мрежа Београда 1914. године износила је 124 километара, а 1939. године 384 километара. Од 1926. до 1939. године изграђено је 25 нових паркова и уређена су 52 сквера. Уређено је 24 хектара травњака у 150 улица, а засађено је 270 километара двореда. Највеће промене десиле су се у уређењу улица. До 1911. године Београд је имао углавном ”турску калдрму” од ломљеног камена и веома мало улица са калдрмом од полуобрађеног камена. Преко 80 одсто улица није имало било какву калдрму већ је било поптуно неуређено. Двадесетих година прошлог века почиње асфалтирање улица као и калдрмисање у већем обиму. Београд је 1918. године имао 308 улица, а 1940. године преко 1700 улица, без Земуна и Панчева.
Период између два светска рата представља доба убрзаног развоја Београда, јединственог у историји. Наш град је постао престоница велике краљевине али и највећи град Балкана и привредни и културни центар региона. Да се није догодио Други светски рат, Београд би већ средином прошлог века израстао у модеран и уређен европски град који не би заостајао за престоницама средње Европе. Нажалост, рат и два тешка бомбардовања града, 1941. и 1944. године, поново су разориле наш град и вратиле га деценијама уназад. Kао и много пута раније у историји.
Аутор: Горан Весић