Песма је први пут објављена 17. марта 1919. године, после Првог светског рата, у „Звону“, под насловом „Сарајевски атентат 1914“
Гаврило Принцип (Обљај код босанског Грахова, 25. јула 1894. – затвор Терезијенштат, Чешка 28. априла 1918.) један је од најконтроверзнијих личности у читавој историји.
Kао што је познато, био је члан покрета „Млада Босна“, која се борила против Аустроугларске власти у Босни и Херцеговини и за уједињење Јужних Словена. Тог 28. јуна 1914, Гаврило је извршио атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву.
Затвор у Терезину био је место у ком је Гаврило Принцип тамновао за време истраге за Сарајевски процес поводом атентата на Франца Фердинанда.
Принцип је неправедно оптужен да је крив за почетак Првог светског рата, али чињеница је да би и без њега дошло до великог крвопролића, које је Аустрија увелико спремала.
Месец дана касније Аустроугарска је прогласила рат Србији, чиме је отпочео Први светски рат, који се завршио распадом Хабсбуршког царства.
У казамату је Гаврило написао свој једини литерарни рад, који је носио политичку поруку.
Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све ко јуче
Сутра се исто спрема.
И место да смо у рату
Док бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.
Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт.
Ја нијесам идиот –
Па то је за мене смрт.
Ал’ право је рекао пре
Жерајић соко сиви:
„Kо хоће да живи нек мре,
Гаврило Принцип остаће упамћен као симбол једног народа у својој тежњи за слободом.
