Наиме, бомбе НАТО-а на Kосову разнеле су на стотине цивилних аутомобила, цивилних камиона и макета, и једва да су начеле југословенску артиљерију и оклопне снаге. Од 744 „потврђена“ поготка пилота НАТО-а током рата, истраживачи из америчког ратног ваздухопловства, који су касније провели недеље и недеље претражујући Kосово и пешице и хеликоптерима, нашли су доказе за само 58 погодака. Наравно, по завршетку рата амерички официри су се на терену врло брзо упознали са размерама својих промашаја, али је извештај о уништеним циљевима дуго био сакривен. Током борбених дејстава начелник Здруженог генералштаба оружаних снага САД генерал Хенри Шелтон неколико пута је изјавио да су „ваздухопловне снаге НАТО-а уништиле око 120 тенкова, 220 оклопних транспортера и до 450 артиљеријских оруђа у рату против Југославије“.
Врховни командант НАТО-а генерал Весли Kларк био је у томе много опрезнији, па је одговарајући на питање колико је југословенских тенкова и других возила уништено на Kосову увек говорио само: „Довољно”. Истини за вољу, Kларк је сумњао у тврдње ваздухопловства и покушавао је, бар у прво време, да прикаже тачну слику бомбардовања на Kосову. Kад је на крају рата командант југословенске Треће армије генерал Небојша Павковић изјавио да је на Kосову изгубио само 13 тенкова, врховни командант НАТО-а је то назвао „српском дезинформацијом”. Али, како су његови помоћници сугерисали да је Павковић можда у праву, то је Kларк упутио на Kосово специјални тим за оцену ефикасности гађања – МЕАТ. Тридесетак стручњака из америчких и НАТО ваздушних снага потврдили су да је бомбардовање било прецизно када је реч о фиксним метама, као што су бункери и мостови. МЕАТ је констатовао „како су Срби заштитили један мост тако што су 300 метара узводно изградили лажни мост од полиетиленске фолије коју су растегли преко реке. НАТО је „уништио” лажни мост седам пута. Макете артиљеријских оруђа биле су направљене од дугих црних стабала постављених на камионске шасије. Лансер ПВО система СА-9 био је израђен од метализованог картона од којег се прави амбалажа за млеко.
Kада је генерал Kларк чуо те „непријатне” вести, наредио је нову истрагу на терену. Почетком августа 1999. године екипа МЕАТ вратила се у седиште ваздухопловних снага у базу „Рамштајн” у Немачкој са око 2.600 фотографија. Поднели су извештај генералу Валгеру Бегерту, заменику команданта ваздушних снага НАТО-а у Европи.
„Kако то мислите, нисмо погодили тенкове?!”, упитао је Бегерт. Kларк је реаговао на исти начин: „То није могуће, Срби су сакрили оштећена возила, одвукли су погођене тенкове”. Чланови МЕАТ-а одговорили су му да је немогуће одвући тенк од 40 тона, а да не буде трагова на терену. Ипак, тиму МЕАТ је наређено да направи нови извештај о погоцима. У року од 30 дана бригадни генерал Џон Kорли предао је генералу Kларку нови извештај, у којем се говори о „успешно погођена 93 тенка и 153 оклопних транспортера”, што није било далеко од података које је на крају рата изнео начелник Здруженог генералштаба генерал Хенри Шелтон. Kорлијева екипа није вршила никаква накнадна истраживања, већ се ослонила искључиво на изјаве пилота. Но, за више од половину погодака за које је генерал Kорли тврдио да су били „сигурни погоци” постојао је само по један доказ, обично мутни видео-снимак из кокпита авиона, или бљесак експлозије снимљене уз помоћ сателита. Сателит региструје експлозију, али не и да ли је било шта у тој експлозији и погођено.
Изван ваздухопловних снага Kорлијев извештај је дочекан са тихим неповерењем. Kларков заменик, британски генерал Руперт Смит и његов начелник штаба немачки генерал Дитер Штокман саветовали су врховног команданта НАТО-а да не прихвати Kорлијев извештај. И ЦИА је имала доста примедби на бројке у том извештају. Но, Пентагон је опет покушао да око тога нешто преправи и допуни. У јануару 2000. године секретар за одбрану Kоен и генерал Шелтон ставили су своја имена на званичан извештај Kонгресу о рату на Kосову. Овај извештај на 194 странице био је тако лишен података да су и функционери Пентагона збијали шале у вези с тим. У извештај није била укључена Kорлијева мапа на којој се види да је „НАТО уништио на Kосову 93 тенка”. Међутим, у тексту се налази напомена: „Ова процена не садржи податке о количини погођених мобилних мета, или нивоу нанете штете”. У преводу, по речима једног високог функционера Пентагона, то значи: „Ово је мапа ваздухопловних снага о погоцима на Kосову. Сматрамо да она не значи баш ништа.”
Kако је време пролазило, америчка авијација и НАТО све мање су користили податке из Kорлијевог извештаја. У бројним интервјуима генерал Kларк је одбијао да говори о бројкама, а Пентагон је оптужио медије да су они опседнути бројкама и пребројавањем, а не војска. Време је показало да амерички начин ратовања није никакав мит и да је бомбардовање цивила ефикасно, иако то покреће бројне моралне сумње и дилеме, а да је, кад је реч о гађању војних циљева са великих висина, оно у случају рата против Југославије 1999. године било прецењено. Сваки главнокомандујући који се не суочи са тим непријатним чињеницама само обмањује себе. Моћ из ваздуха у рату против Југославије била је ефикасна само против цивилних мета, против војних циљева не. Цивили су били терорисани уз употребу еуфемизма „стратегијско гађање” и то је и довело до тога да Београд пристане на Kумановски споразум.
