На Васељенској телевизији, из текста Ненада Зорића “Како је Вук Драшковић постао Жаре Магаре” (http://www.vaseljenska.com/misljenja/kako-је-vuk-draskovic-postao-zare-magare/), објављеног 30. априла, сазнајемо да “данашњи Вук Драшковић фанатично напада све оно за шта се онај некадашњи Драшковић фанатично залагао”.
Не би се баш могло рећи да је Вук Драшковић толико ефикасан у потрази за “друштвеним путовима”.Не бих се том особом ни сада бавио да назначеним поређењем није нанесена неправда реченом магарету, паметној животињки коју су и стари Римљани користили када им је требало трасирати неки пут кроз непроходне горске крајеве: магарац им је својим спорим ходом непогрешиво “проналазио” будућу трасу замишљеног пута.
Познанство
Упознао сам тога момка почетком априла 1986. године, у Удружењу књижевника Србије, на протестној вечери којом је обележен излазак из двомесечног затвора једног универзитетског професора из Новог Сада, али је тај скуп искоришћен и да се подржи Петиција 2.016, “последњи напор” србског народа са Косова и Метохије “да легалним начином” заштити “право на животе” својих породица. А тај “последњи напор” био је у поменутој Петицији врло јасно дефинисан:
“…Окупиран је део Југославије, простор нашег историјског и националног бића, а геноцид фашиста над нама Србима на Косову и Метохији стекао је право грађанства…
Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовиниста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и светињама, на жалост, намерно или случајно то је скривано и заташкавано. Ни њихова отворена побуна 1981. године, противно свакој памети, није допринела да власти ове земље зауставе остваривање идеологије која по методама и циљу припада фашизму. Остваривање етнички чисте територије, а Косово и Метохија то скоро јесу, је основа фашистичке доктрине.
Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији је маскирају социјалистичком идеологијом.
Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сваком месту, институције власти у Покрајини остају пасивне… (а) терор над Србима се свакодневно појачава наочиглед Европе и целог света, на срамоту Југославије… Због тога захтевамо (између осталог – ИП)… “гаранцију остваривања наших основних људских права по Уставу СФРЈ и међународним конвенцијама, а која су нам апсолутно одузета”.
А Вук Драшковић је те вечери изговорио и следеће:
“Нисам овде вечерас да бих честитао слободу професору Драгољубу Петровићу. Он није изашао из затвора, он је само променио ћелију… (Мора бити да је афористичар Александар Баљак размишљао слично кад је написао да “живот у слободи не може да се опише. То је требало доживети”). Није ухапшен Коста Булатовић, но ми сви. Тај транспарент, исписан тежачком руком вијорио се неколико дана у Косову Пољу, па је по директиви уклоњен… Откуда нам право да славимо слободу Драгољуба Петровића, или било кога у Србији и Југославији, ако до нас допире јаук мученика са Косова… где је окупиран један део наше домовине… Само голема невоља може принудити сељака да остави плуг и крене у бунт. Четири и по деценије тежак трпи терор, ослепљивања, силовања, паљења… у пустој нади да ће се нешто десити… Челом је додирнуо само дно људског понижења и дубље се нема куд…. Европа и свет су збуњени, ништа не разумеју: како да шиптарска мањина спроводи геноцид над српском већином… Наседају лажима из Тиране, сервиране из Ватикана и Техерана… Остадоше по страни чак и Вождова Топола и Његошево Цетиње… Од сваког напуштени мученици дошли су у Београд и разговарали са представницима непостојеће југословенске државе… Отуд их испрати мука, овде их дочека полиција… Њима се више ништа не може замерити. Ако хоће да се извуку, могу само да промене име”.
Зорану Глушчевићу који је председавао томе скупу остало је само да Вуку захвали “на овим ужасним речима од чије тежине не можемо умаћи”.
Драшковићу годи “хашки документ”
Већ на самом крају октобра 1991, паралелно се одвијају и политичке и војне активности. Хрватске оружане снаге безуспешно покушавају да србски Вуковар претворе у упориште за своју замишљену експанзију ка истоку, до Тисе и до Земуна, увек рачунајући и са неком помоћи са стране. Безуспешан је и усташки напор да се србске одбрамбене линије потисну и код Осека, и у Барањи, и код Винковаца. Притисак Европске заједнице на Горана Хаџића и Милана Бабића, предводнике србских области Славоније, Барање и Западног Срема и Крајине, да на преговорима у Паризу прихвате концепт специјалног статуса за србске области био је безуспешан. Јавности је остало непознато о каквим се притисцима тамо радило, али су и Бабић и Хаџић по повратку у Београд “открили” да су их на прихватање специјалног статуса приморавала неидентификована лица из Београда.
Са своје стране, Вук Драшковић, лидер најјаче опозиционе партије у Србији, тражио је од Слободана Милошевића да ставове Европске заједнице прихвати “као основу за мирно решење српско-хрватског ратног сукоба и агоније свих у Југославији”, чиме би се ставила тачка “на погибељну политику која Србе гура у рат против свих, а Србију претвара у гето без иједног савезника у Европи и читавом свету. Хашки документ не нуди све што желимо и тражи нешто што и не желимо, али он не значи пораз Србије, нити српског народа”. То “нешто што и не желимо”, ван сваке сумње, била је Драшковићева сагласност да се србски народ са подручја брозовске Хрватске поново стави под јурисдикцију усташке Хрватске и препусти још једном геноциду.
О каквом се то “хашком документу” радило, може се видети из наредних редака.
Слободан Милошевић дао је 9. октобра 1992. године један повећи интервју Радио-телевизији Србије, у коме га је новинар подсетио да је пре скоро годину дана, 5. новембра, одбио да у Хагу потпише мировни план лорда Карингтона, назван Уговорне одредбе за конвенцију. Одлучујући се на такав корак, Милошевић се, заправо, држао закључака Народне скупштине Републике Србије, одржане два дана раније, у присуству чланова Владе и неких других истакнутих личности из политичког живота Србије. Иако је седница била затворена за јавност, србске карте за ту хашку сеансу биле су отворене. Република Србија, готово плебисцитарно, ставила је до знања urbi et orbi да никакви притисци и ултиматуми, када се ради о гаранцијама за слободу и сигурност србског народа у бившој Брозовој Хрватској, неће бити прихваћени. Јасно је речено да се “решења за остварење трајног мира и опстанка српског народа у садашњим административним границама Хрватске не могу наћи у оквиру надлежности власти Хрватске”, те се тражи да хашки документ утврди гаранције и модалитете за пуну заштиту србском становништву на територијама на којима одвајкада живи.
Такође, Милошевић је истог дана примио и представнике Српске православне цркве (СПЦ), који су изложили став да се не смеју прихватити никакви ултимативни захтеви усмерени на истребљење србског народа са њихових вековних огњишта на савременим хрватским просторима. Истовремено, био је то и позив Светог архијерејског сабора СПЦ и руководству Србије и свим Србима да се максимално заложе за пружање заштите и свестране помоћи угроженим србским крајинама; само је Вук Драшковић, у ненаменском одговору на тај позив, изјавио за енглески Бибиси да ће у Србији избити побуна уколико Милошевић одбије да прихвати Карингтонов мировни план.
Милошевић је, дакле, одговарајући на питање да ли је његово прошлогодишње одбијање био погрешан корак, изјавио да се “радило о питању части, целе нације и виталног интереса српског народа. Да смо прихватили да се Југославија избрише, и да се разиђемо онако како нам је сугерисано, преко два милиона Срба било би онемогућено да има прави ослонац какав је нашао у Савезној Републици Југославији. Када би се поновила таква ситуација, опет бих исто поступио, јер част није роба која се може размењивати”.
Петнаестак дана раније, о том документу говорио је на београдској телевизији и Радован Караџић. Рече, да је, неким чудом, Милошевић потписао онај документ из Хага – била би то катастрофа за све Србе”. Ту је констатацију поновио још једном, пошто се неки гледаlац укључио таквим питањем, не знајући да је Караџић већ о томе причао.
Караџићев одговор директно је супротан ономе што Вук Драшковић говори: “Саветовао сам српском председнику: потписуј хашки документ!” Вук вели да би се потписивањем тога папира избегао рат у Босни и сви би србски проблеми отпали.
У свему томе необично је и то што је лорд Карингтон тих дана такође причао о хашком документу, ваљда правдајући се због повлачења с места председника европске Конференције о Југославији (мада није искључено да су га отуд “повукли”). Он тврди да би Милошевићев пад био пад Србије, пад Крајине и пад србске Босне. То би био и крај србског питања.
По свему, прихватање “хашког документа” није долазило у обзир, утолико пре што су хрватске војне снаге у међувремену кренуле у опсежну акцију по Западној Славонији, с основном намером да се спроведе систематско и немилосрдно истребљење србског становништва са тог подручја. После ултиматума хрватских власти да се сви Срби иселе из својих кућа током наредних четрдесет осам сати, преко десет хиљада припадника хрватских паравојних и војних формација одмах је започело са злостављањем и убијањем србског становништва и разарањем и уништавањем свега што је србско. Била је то “права” прилика да се деценијама (од настанка пароле о “братству и јединству”) сузбијана али неприкривена хрватска мржња према Србима искаже на изразито нељудски начин.
Уверавајући да је требало потписати “хашки документ”, Вук Драшковић залагао се баш за то.
Видљиво је то и из једног ранијег писма којим се лорду Карингтону обратио Српски покрет обнове из Београда, онај који је, током претходних петнаестак месеци вишестраначја у Србији, најжешће словеначке и хрватске сепаратистичке потезе и антисрбске политичке ставове пропраћао притисцима на србску владу да прихвати којекакве федералне, конфедералне, симетрично-конфедералне, асиметрично-федералне и разне друге геометријске прогресије. Овога пута, потписник те поруке Вук Драшковић ауторитативно предлаже Лондонској конференција о Југославији да Српској Крајини “неопходно” гарантује конфедерални статус. “Та Хрватска може да буде само конфедерални савез две равноправне републике: српске републике и хрватске републике”, а новинарима визионарски изражава уверење да ће се, вероватно са годинама, Српска Крајина у Хрватској “развести” од Хрватске и склопити федерални или конфедерални “брак” са Србима у Босни и Херцеговини, а исто ће учинити и Хрвати у Босни и Херцеговини са Хрватском, “и онда ћемо можда добити унитарну државу Срба и Муслимана”.
Било како било, Драшковићево је мишљење да хрватске снаге користе ситуацију што србски народ нигде у свету нема заштите и што је “Србима наметнута омча око врата”. Ту омчу, каже он, “Србима око врата намакао је и чврсто је држи, не ни Козирјев, ни Буш, ни Мејџор, него режим српског председника г. Милошевића. Г. Панић не чини ништа, или бар за ових педесет дана (од самог почетка јула 1992, до Преображења – ИП) није учинио ништа да размахне по том чвору, да пукне та узица око српског врата и да на тај начин убрза остварење свих оних принципа које је изложио кад је дошао из Америке у Београд”.
Што би значило да су Вуку Драшковићу и његовом Покрету обнове, наводно србском, Панићеви мондијалистички и брозовски погледи, у сваком случају: антисрбски, ближи срцу од стварних интереса србског народа.
Вук Драшковић митингује
Као што је било и предвиђено, у Београду је 9. марта 1992. године одржан велики митинг србске опозиције; тешко је рећи колико је људи на њему учествовало, али је, према проценама појединих дописника шпанских листова, тамо било око 30.000 људи. Вук Драшковић, неприкосновени предводник наводно Српског покрета отпора и стварни инспиратор овога скупа, изјавио је да је “велики подвиг што се јуче, после онаквог застрашивања, испред Храма Светога Саве окупило онолико десетина хиљада људи. За мене, јуче их је било неколико милиона”. Према речима Драгољуба Мићуновића, вође Демократске странке, одржани митинг био је “прекретница у политичком животу Србије”, пошто ће “власт убудуће опозицију морати да прихвати као конкурента и партнера у налажењу излаза из кризе”. На конференцији за штампу, он је још додао да је власт, вишедневним ширењем страха, учинила да је центар Београда изгледао као аветињски град. “Застрашивање је кршење једног од основних људских права, па ћемо судовима поднети тужбе против оних који су плашили народ и клеветали организаторе митинга”. Обећао је такође да ће тужба због клевете бити поднесена против председника Социјалистичке партије Србије Борисава Јовића и секретара исте партије Петра Шкундрића, а против Министарства унутрашњих послова због узнемиравања јавности.
Било како било, бечки лист Стандард, врло заинтересован за промене у Србији (до којих митингом није дошло), записао је да се “оваква прилика неће ускоро указати: Србија је на међународном плану прикована за стуб срама, а код куће влада привредни, културни и морални хаос”, због чега је “природно да, у таквим околностима, грађани траже промену власти”.
У Србској Крајини није се о митингу много говорило. Ипак, тек да ствар не прође неопажено, влада Републике Српске Крајине упутила је кратак апел србским опозиционим вођама да се на најављеним деветомартовским демонстрацијама уздрже од свих активности које би могле штетити србској ствари у целини. Нешто опширнији били су барањски борци, Милорад Бошковић из Новог Чеминца и још тридесеторица, који су се, озлојеђени “митиншким” догађајима у Београду, обратили Вуку Драшковићу отвореним писмом:
“Председниче Српског покрета обмане, зашто позивате своје људе у пропаст – на обуставу рада, обуставу школе и свега што нас води ка томе? Ми борци Барање, а и сви остали ратници са првих ватрених линија, знамо да је и овако тешко, а камоли да се још потпуно обустави рад. Ми борци ратујемо, али и радимо, јер без рада нема живота. Председниче СПО, лако је позвати људе да не раде. Пробајте да их позовете да раде и узму пушку и дођу на прве ватрене линије, да помогну својој браћи.
Немојте да их позивате да руше Београд и да пљачкају. Ако то желе, зовите их да оду на линију према Осијеку, па нека ту на рушилаштво, бранећи српски живаљ, узврате рушењем. Председниче Српског покрета обмане, ми добро знамо да у вашим редовима нема великих Срба. Углавном су то српски непријатељи. Заједно са њима разбијате ово наше Српство, које је сада сложније него икад. Ја и већина мојих сабораца делимо исто мишљење, па је зато крајње време да схватите шта радите и Ви и Ваши истомишљеници.
Морамо да признамо да ми борци Барање, Славоније и Западног Срема тешко можемо да верујемо било коме, јер српски народ је веровао у Тита и био заведен, због чега смо и дошли у ову ситуацију. Морамо да будемо искрени и кажемо да вама поготово ништа не верујемо, јер сматрамо да радите против српског народа. То је наше мишљење и на то имамо право. Ми знамо ону стару: да нам не би Вука Бранковића – ствари би се одвијале много другачије, а и рат би се пре завршио”.
Они су од Драшковића очекивали и одговор, али га није било.
Вук Драшковић за нови Нирнберг
На дан у коме су у Србији држани парламентарни избори, 31. мај 1992, Драшковић је организовао демонстрације. Била му је то лепа прилика да изјави како “ускоро следи Нирнбершки процес за политичаре и новинаре који су криви за рат”. Ништа необично за Драшковићеву логику, али се десило да је немачки министар спољних послова Клаус Кинкел истога дана поручио да је “разуман предлог да се формира међународни суд за злочине против човечности”. Не зна се ко је коме “позајмио” идеју о стварању међународног суда, још мање ко је издао наређење да се идеја саопшти јавности, са две стране истовремено. Мада се то нигде не казује, очигледно је да и један и други мисле да у “њиховом међународном Нирнбершком суду” треба судити искључиво Србима. Јер, истог тог 31. маја, Драшковић је изразио своју спремност да оде у Сарајево и тамо се, у име Срба, извини (како сам рече: “да би се извинуо”) муслиманима и Хрватима за клања која су претрпели.
Подразумева се да су Драшковићева “клања” извели Срби, чему није противречила ни петиција четрдесет четворо лица учлањених у такозвану Српску академију наука, петиција коју је прочитао књижевник Слободан Селенић, бивши Србин, рођен у Западној Славонији,
“Имајући у виду катастрофу коју доживљава Србија, ми долепотписани чланови САНУ сматрамо да би неодложно требало предузети ванредне мере за излазак из ове несреће и за спречавање још већих несрећа које могу да снађу земљу у најскоријој будућности. У виду имамо следеће: долепотписани академици оценили би као леп гест највишег патриотизма повлачење Слободана Милошевића из политичког живота. Изгубивши преговарачки кредибилитет у целом свету, а својом политичком акцијом и акцијом оних који су га следили у овим околностима, може само да одмогне у покушајима да се Србија врати цивилизованој заједници народа и држава. Такође сматрамо да треба одмах формирати привремену концентрациону владу која би имала два најпреча задатка: да руководи пословима земље до расписивања и спровођења избора за уставотворну скупштину, свим средствима обуздавајући ратна деловања, да ступи у преговоре са институцијама које су донеле санкције према Србији”.
Барем што се изнетих захтева тиче, академ(иј)ски петиционаши нису много одступали од захтева које је неколико дана раније образлагао Вук Драшковић, лидер тада најјаче опозиционе групације у Србији. А како су на те захтеве гледали Срби из расејања, може се видети из писма које је Српски културни форум из Минхена упутио Вуку Драшковићу:
“Гледали смо те 31. маја на демонстрацијама у Београду како водиш ону малу поворку заведених Срба. Тужно и јефтино. У име којих Срба се ти извињаваш… Ако још имаш мало морала престани са политиком ‘у корист српског народа’, а ако ти је до извињења стало, извини се српском народу за своје бесрамне издаје. Ми Срби у Немачкој добро познајемо информације које нам се овде сервирају. Питамо се зашто Немци који нас не воле и никад нас нису волели, тебе величају, воле и само тебе хоће на челу српског народа”.