Идеја „велике Албаније”, која у последње време све више добија јавну подршку у Приштини и Тирани, а прећутно и у западним центрима моћи, не угрожава само Србију већ и стабилност целог Балкана, чуло се јуче на трибини „Велика Албанија: утопија или стварност пред вратима” у Институту за међународну политику.
Говорећи о 140-годишњем искуству великоалбанске идеје, др Александар Животић, доцент на Филозофском факултету, каже да су се Албанци показали као веома упорни да траже савезнике из круга најмоћнијих сила које су заинтересоване за простор Балкана.
„Модерним речником Албанци знају да лобирају тамо где треба и да заузврат нуде услуге тим силама на терену. А историја је показала да је остваривање идеје ’велике Албаније’ увек праћено широким спектром насиља, бандитизма и криминала”, наглашава овај историчар.
Животић каже да је распадом Југославије цео простор Балкана ушао у зону утицаја западних сила, чиме је оживела и идеја „велике Албаније”. Он је подсетио да су САД још на Мировној конференцији у Паризу 1946. године Албанцима рекле да одустану од северног Епира, обећавајући им компензацију на северу, мислећи пре свега на Kосово и Метохију.
Др Миломир Степић, научни саветник Института за политичке студије, сматра да су данас главни промотори „велике Албаније” – Тирана, НАТО и Европска унија. Говорећи о различитим модалитетима овог опасног великодржавног пројекта као што су „етничка Албанија“, „природна Албанија“, Степић упозорава да би остваривање таквог сна довело до цртања нових граница на Балкану.
„Стварањем ’велике Албаније’, Србија би остала без 22 одсто територије, Црна Гора без 36, а Грчка без 11 процената укључујући и острво Kрф. Најгоре би прошла Македонија која би остала без више од половине територије”, објашњава Степић.
И Животић и Степић сматрају да су Kосово и Метохија данас практично средиште или пијемонт пројекта Велике Албаније. „Погледајте карту Kосова на којој су шест звездица. Тих шест звездица су региони који треба да се уједине у пројекат ’велике Албаније’”, истиче овај доктор географских наука.
Једна од главних карактеристика пројекта „велике Албаније”, објашњава Миломир Степић, јесте да он има подршку свих Албанаца без обзира на верску и етнорегионалну припадност, али и политичке прилике у свету и на Балкану. „Албанци су сложни, али и спремни на жртву да остваре пројекат ’велике Албаније’ тако што успевају да за своје интересе анимирају кључне актере великих сила”, додаје Степић.
За Живојина Ракочевића, директора културног центра у Грачаници, у основи великоалбанског пројекта је етнократија. „Можда се некоме неће допасти оно што кажем, али у основи ’велика Албанија’ је данас идеолошки, национално и практично заокружена целина. А њен основни унутрашњи покретач је успостављање етнократије на свим територијама на којима живе Албанци на Балкану”, истиче Ракочевић.
Јелица Минић из Европског покрета у Србији затражила је да се о овој теми отвори дијалог са интелектуалцима из Тиране и Приштине. Супротстављајући се ставовима Степића, она је рекла да у Албанији има и озбиљних стручних гласова који сматрају да би се спајањем две слабе државе, Албаније и Kосова, добила једна хаос држава. „Занимљиво је да једно истраживање показује да грађани Албаније као највећу опасност не перципирају Србију већ Грчку”, истакла је Јелица Минић.
Разлоге зашто велике силе озбиљно рачунају на албански фактор, по Иви Висковићу, професору Факултета политичких наука, можда треба потражити у демографским разлозима. Он је подсетио да је ЦИА у једној својој студији пројектовала де ће 2050. године Албанци бити најбројнији народ на Балкану.
Срђан Перишић, доцент на Факултету за безбедност и међународну политику Универзитета Унион – „Никола Тесла”, каже да на Балкану већ постоје две албанске државе, а да сада присуствујемо стварању треће у Македонији. Зато је по њему пројекат западног Балкана који се заговара из Берлина за Србију замка.
По њему, Србија у том трећем кругу земаља које нису још ушле у ЕУ не може бити водећа сила у региону, као што јој се говори, зато што је та улога намењена великоалбанском пројекту.
