Kада је воз сирочади евакуисан из Лењинграда и довезен у Ставропол, деца више нису могла да стоје, били су дистрофичари.
Грађани су бирали децу и одводили их својим домовима, али седамнаест најслабијих је остало, нико није хтео да их узме јер су били буквално полуживи и бојали су се да ће им умрети уколико их одведу својој кући…
Бојали су се сви, сви сем једне жене. Александра Аврамовна Деревскаја их је све узела код себе. А онда је наставила… Узела је и браћу и сестре од те деце која су била код ње.
Деца су је се касније присетила:
„Једног јутра видели смо нешто испред наше капије. Била су то 4 малишана, старости, не више од две године.
Упитали су: Ви сте Деревскаја?
Деревскаја: Да, изволите.
Извините, чули смо да сакупљате децу. Ми немамо никога. Тата је погинуо а мајка је умрла.
Без икаквог оклевања наша мајка је отворила капију и примила их у кућу.“
Наша породица је расла…
Наша мајка је била таква особа, ако сазна да је негде неко усамљено, болесно дете само, не би се смирила док се не би вратила кући са њим.
Kрајем 1944. године сазнала је да у болници лежи исцрпљен шестомесечни дечак без оба родитеља и да вероватно неће преживети. Деревскаја је узела бебу, плаву, мршаву, савијену у клупко. Одмах смо га ставили поред топле пећи код куће да се загреје. Дечак је касније израстао у буцкастог малишана који ни минут није пуштао мајчину сукњу.“
До краја рата, Александра Аврамовна имала је 26 синова и 16 кћери. Након рата, породица је пресељена у украјински град Ромни, где им је додељена велика кућа и неколико хектара баште и поврћа.
На надгробном споменику мајке Александре Аврамовне Деревскеје налази се јединствен натпис:
„Ти си наша савест, мајко“ и четрдесет и два потписа.