Још од завршетка Другог светског рата, с времена на време, и то од оних од којих се то не би могло очекивати, покушава се довести у питање величина огромне жртве и страдања српског народа од усташа, посебно у Јасеновцу.
Срамно и вишеструко умањен број жртава у Голдштајновој књизи тим више боли јер долази од представника народа над којим је у том рату спроведен геноцид, а Јевреји су страдали масовно и у Јасеновцу.
Велика је срамота што после 75 година не постоји списак страдалих. Зна се да су доказе о страдању српског народа уништавали злочинци у време Независне државе Хрватске, али је несхватљиво да ни сачувани подаци нису обрађени и доступни јавности. Многи који су страдали у Јасеновцу нису ни могли бити нигде уписани јер није преживео нико ко би о томе сведочио, пошто су читаве породице, па и читава српска села уништени.
Потичем из породице која је у НДХ доживела прави помор, а преживели су, само неколико година после рата, морали да се селе из западне Славоније, са дивних обронака Билогоре, јер су се усташе и домобрани враћали у села.
А страдање мојих предака почело је почетком 1942. године. У првом налету усташа у претежно српско село Зринска са групом мушкараца из села око Грубишног Поља одведен је мој деда Андрија Штековић, рођен 1910. године и убијен и бачен у неку од јама испод Велебита. Никада ништа нисмо сазнали о његовом крају.
Приликом другог упада у село усташе су ухватиле мог другог деду Николу Покрајца, рођеног 1905. године. Спровеле су га у затвор у Бјеловару, а затим, после мучења, у ланцима, у логор Јасеновац. Мој отац Јово (1925) и стриц Гојко (1923) већ су били у партизанима.
Моја бака Љубица, са мојом мајком Босиљком (11) и ујаком Миланом (осам), као и са другим рођацима, одведена је у Стару Градишку, збирни логор у коме су издвајали способне за рад од старих, болесних и деце, и где је почињао ужас. Ту, на прузи, једва су одвојили моју мајку од баке, са којом је хтела да остане. Домобран који је девојчицу спречио да оде са баком, од шездесетак година, знао је већ каква судбина чека старије, а то је била пећ циглане или маљ. Ипак, бака Љубица успела је да откупи живот дукатима, ушивеним у поставу капута, које је дала домобрану из суседног села Мала Барна.
А моју мајку и ујака, као и на хиљаде деце, различитог узраста, из Босне и Славоније, чекао је пакао. Млађа деца су умирала од глади и жеђи и слатког затрованог чаја који су добијала. Моја мајка и њен млађи брат су преживели јер им је мајка на растанку џепове напунила сушеним крушкама које је понела од куће.
Те стравичне сцене страдања деце тек сам недавно гледала на изложби и у филму о помоћи коју је тој деци, покушавајући да их спасе у што већем броју, пружала Диана Будисављевић. Моја мајка и ујак су били међу децом коју је она успела да изведе из логора. Возом су доведени у Сисак, а затим у Загребу размештени по католичким самостанима. Ту их је моја бака Љубица пронашла и вратила их у опустошену кућу у Зринској.
Међу страшним причама које ми је моја мајка открила тек пред крај живота посебно памтим ону како су усташе поступале са ромском децом од десетак година. Давали би им ножеве којима би се они међусобно убадали до смрти, док би усташе уживале у њиховој борби .
На „Каменом цвету” у Јасеновцу уклесана су имена тројице Покрајаца, из исте фамилије, али не и мог деда-Николе. Са мајчине стране настрадао је Ђуро Босанац, за кога кажу да је радио у столарској радионици све до пробоја Јасеновца који није преживео. Рат није преживео ни мој ујак Милан који је, уочи Преображења 1944. године, настрадао од заостале мине у пољу.
По завршетку рата, у село су се враћале усташе и домобрани, жељни освете. Мој отац, борац и митраљезац ударне славонске бригаде, тешко рањаван, после два њихова покушаја да га убију, одлучио је да врати партијску књижицу и да се, разочаран, са породицом пресели у Банат и да никад више не крочи ногом на тло Хрватске.
У Банату смо почели нови живот, мада обавијен многим тајнама и тугом за најмилијима. Моји родитељи нису много говорили мени и сестри о свему што су преживели и до нашег зрелог доба много тога нисмо знале. Али се Билогоре и родног села сећам са сетом и тугом.
Село Зринска је сада зарасло у коров и готово без људи, али још живи у мојим сећањима из детињства.
Ранка Савић,
Београд